Stiven Džerard: Moja najranija fudbalska sećanja

Srđan Orsić
Foto: Michael Regan/Getty Images

Stiven Džerard, uz legende Liverpula iz sedamdesetih i osamdesetih godina, svakako je jedan od, u celoj bogatoj istoriji, najvoljenijih fudalera aktuelnog evropskog vicešampiona.

U predgovoru za knjigu "Crvena mašina" Sajmona Hjuza, sadašnji menažder Glazgov Rendžersa prisetio se svojih najranijih sećanja vezanih za najlepšu sporednu stvar na svetu.

Tekst donosimo preveden u celosti.

,,U mojim najranijim fudbalskim sećanjima dominira boja.

Rođen sam 1980, a kada pomislim na Liverpul u deceniji koja je usledila, crvena, bela, žuta i siva mi prve padaju na pamet.

Sva ova sećanja utisnuta su zauvek zbog dresova koje su mi kupovali, među kojima sam prvi dobio kada sam imao pet godina.

Moja majka vratila se iz šopinga u Hajton vilidžu sa posebnom kutijom. U njoj je bio dres koji se sijao, ukrašen natpisom "kraun pejnts" sa prednje strane. Svake godine od tada, moj glavni poklon za Božić je bio Liverpulov dres. Sve sam ih imao.

Tu je takođe i zelena boja.

Prvi meč na kojem sam uživo bio na "Enfildu" bio je protiv Koventri Sitija.

Bio je to meč Liga kupa, LIverpul je slavio sa 2:1, a Jan Molbi je postigao sva tri gola, sve sa penala, što je tada bio rekord.

Sećam se zvuka stadionske kapije, mirisa hotdogova i ostale hrane koja se prodavala, ogromne mase ljudi i klaustrofobije koju mi je ista na trenutak izazvala.

Urlik i kretanje mase na "Kopu" bili su zastrašujući. Mislio sam tada da sam baš imao sreće da sedim na staroj stolici "Kemlin roud" tribine.

Najživlje se ipak sećam penjanja stepeništem ka samoj tribini, gde vas nakon desetak stepenika čeka prizor terena pred vama.

Njegov sjaj pod svetlima reflektora skoro me oslepeo.

Nikad ranije nisam video površinu ni nalik toj. Bila je smaragdno zelena, svetlija i veća nego kad je vidite na TV-u: naprosto, savršeno mesto za partiju fudbala.

Nikada neću zaboraviti adrenalin koji mi je kuljao telom i kada sam se vratio kući sa utakmice.

Bilo je to nešto čega sam odmah poželeo još jednu dozu.

Kad sam ja počeo da igram fudbal na ulici sa drugarima, bio je među njima jednak broj Liverpulovaca i Evertonovaca.

Moj tata je uvek insistirao da je Liverpul tim za koji treba da se navija.

Takođe, bio je tamo i snažan uticaj mojih ujaka, koji su umirali da bi me naveli da navijam za Everton, samo da napakoste mom ocu.

Bilo je to sjajno doba da budete sa Mersisajda, jer su oba ova kluba dominirala engleskim fudbalom i igrala sa stilom i neverovatnim samopouzdanjem.

Oba tima smenjivala su se na prvom mestu na tabeli i, shodno tome, bar jedan od njih bi igrao i finale FA kupa. Što se fudbala tiče, to je bio period neuporedivog uspeha za naš grad.

Odlučujući momenat za mene bio je tokom finala FA kupa 1986, kada je Everton poveo protiv Liverpula.

Nakon gola Garija Lineekra, ja sam počeo sasvim da bodrim samo Liverpul, a kada je Jan Raš postigao treći gol i osigurao pobedu, razbijajući kameru BBC-ja u uglu gola svojim silnim udarcem, to je bio trentuak kada sam znao da ću da budem Liverpulovac do kraj svog života, i to 100%.

U narednih dvanaest meseci, klub je doveo Džona Barnsa, Pitera Birdslija i Džona Oldridža; tri potpuno različita igrača, koji spojeni zajedno stvaraju nešto ubojito.

I danas čujem da ljudi za poneke igrače kažu: "To ti je tipičan Liverpulov fudbaler".

Ima naravno istine u toj tvrdnji, ali pre svega u tome što je "tipičan Liverpulov fudbaler" neko ko ne podnosi olako poraz.

Tehnika, taktika i fizičke sposobnosti jesu deo toga, ali ono što te odvaja od drugih je pre svega silna mentalna snaga.

Barns, Birdsli i Oldridž imali su sve navedeno.


Dok sam ja odrastao, nisam znao mnogo toga o karakterima ili biografijama igrača, niti, uopšte, išta o njihovim privatnim životima.

Fudbal zaista u to doba nije na taj način praćen.

Sve što sam ja znao o fudbalu, naučio sam gledajući mečeve uživo na "Enfildu" ili na televiziji.

Ako utakmica nije direktno prenošena na televiziji, moj tata bi pustio radio prenos.

Ja bih se igrao po kući i slušao usput radio, a moje znanje o igračima i njihovim sposobnostima na terenu raslo je i tim putem.

Na radiju, stalno biste čuli ista imena: Barns, Birdsli, Oldridž i kasnije, kada se vratio u klub, Raš.

Ja sam obožavao Barnsa. Njegov stil bio je ono što predstavlja Liverpul odjednom i na najbolji način.

Ekipa je dodavala loptu sa takvom brzinom i preciznošću, bili su prosto očaravajuči za gledanje.

Ono što sa ove tačke gledišta cenim najviše je to što je svaki igrač na svoj način preuzimao odgovornost da bi klub napredovao.

To sam i ja pokušavao da gajim u svojoj igri i da, kao kapiten, probam da prenesem i na saigrače oko mene.

Kada igrate za Liverpul, zbog svih uspeha iz istorije, kao fudbaler imate dužnost da nastavite sa pisanjem takve bogate istorije.

Ja sam za prvi tim Liverpula debitovao 1998.

Pošto sam odrastao u Liverpulu i prošao kroz njegov omladinski sitem, znao sam tačno u šta se upuštam.

Do tad, Liverpul nije osvojio titulu u ligi osam godina. Nažalost, taj rekord i dalje stoji i raste.

To sa sobom nosi i veliki pritisak.

Svi igrači koji u klub dolaze sa strane, trebali bi da znaju da, iako nam titule u ligi izmiču, očekivanja ostaju ista: biti najbolji ili među najboljima.

Teško je to podneti, a igrači koji nisu uspeli ovde da opstanu, jednostavno nisu bili u mogućnosti da se nose sa tim.


Kad god da razgovaram sa fudbalerima Liverpula iz osamdesetih ili iz godina pre te decenije, uvek me iznenadi to kako su snažni međuljudski odnosi van terena među njima stvorili i snažnu svlačionicu, jedinstven tim.

To je nekada zaista pomagalo Liverpulu.

I danas težimo tome, ali to je sada sve teže postići zbog više razloga: ovde je sada obilje igrača sa svih strana, drugačijih nacionalnosti i kultura, sama ekipa ima mnogo više članova, a i broj utakmica koje se nižu bez prekida je mnogo veći nego pre.

Sada su zaista retki trenuci u sezoni u kojima možemo ljudski da se odmorimo i kao ekipa provedemo i van terena.


Liverpulov uspeh po meni je rezultat isključivo mešavine igrača visokih standarda i snažnog mentaliteta.

Ali, nije ni to samo jedna jedina stvar, bilo je tu mnogo pojedinosti koje su se naprosto desile u istom trenutku.

Jan Raš dao je više golova nego i jedan napadač u evropskom fudbalu, a kada to dodate čeličnoj odbrani koja je umela i da igra fudbal takođe, eto vam tima.

Kao dodatak svemu, ide i buka i jeza koju je protivnicima stvarao "Kop".

Svi u klubu vukli su u istom pravcu.

E, kada se sve to opet ujedini, onda ćemo znati svi da opet idemo ka pobedama!"

Ostavi komentar

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još