"Meč stoleća": Kako je "Laka konjica" srušila britansku imperiju - Admiral Bet SPORT

"Meč stoleća": Kako je "Laka konjica" srušila britansku imperiju

Srđan Orsić
Foto: Printscreen YouTube

Velika Britanija kao kolonijalna sila nestala je posle Drugog svetskog rata.

Kraj "carstva nad kojim Sunce nikad ne zalazi" u političkom smislu ne može se utvrditi tačno u dan, ali u fudbalskom smislu, baš na današnji dan obeležava se godišnjica od meča na kojem su Englezi morali da javno priznaju da u igri čija su pravila prvi zapisali, u svetu ni na kakav način nemaju primat.

Na današnji dan, 25. novembra 1953, Engleska je po prvi puta poražena na svom terenu od jedne ekipe koja dolazi izvan granica Britanije, a zabeležila je i prvi poraz u istoriji na svome "hramu fudbala", legendarnom stadionu "Vembli".

Čast da prvi skinu skalp samoproklamovanim kraljevima svetskog fudbala, imali su predstavnici jednog od najboljih timova koji je ikada trčao fudbalskim terenima, momci iz mađarskog "Zlatnog tima", "Lake konjice" koje je samo godinu dana pre toga osvojila i zlato na Olimpijskim igrama, pobedivši u finalu upravo našu, jugoslovensku reprezentaciju, te koja je u još jednom legendarnom fudbalskom susretu, "Čudu u Bernu", sledeće, 1954. godine, ostale bez svoje, po svemu prikazanom u potpunosti zaslužene, titule šampiona planete.

U želji da pokažu svoju, kako su oni to smatrali, potpunu i neumitnu dominaciju u sportu koji su "oni sami izmislili", Englezi su odbili da učestvju na predratnim FIFA Svetskim prvenstvima. Putovali su po svetu, igrali prijateljske mečeve, i kada god bi izgubili, umeli su to, na klasičan engleski način, da opišu i opravdaju svojoj javnosti kao začudan splet okolnosti, a ne činjenično stanje i posledicu same igre na terenu.

Na insistiranje svoje domaće javnosti, 1950. pojavili su se na prvom posleratnom Mundijalu u Brazilu, sa kojeg ih je izbacila selekcija Sjedinjenih Američkih Državama, ali se "Gordi Albion" opravdao nekako pred svjom publikom, koja nije mogla uživo da vidi detalje sa tog meča, i za taj poraz.

U želji da svojoj publici pokaže da je i dalje bez premca, Fudbalska asocijacija Engleske pozvala je mađarsku "Laku konjicu", koja je tada smatrana širom fudbalski pismenog sveta za najbolji tim, da bude gost na najvećem i nacionalnom stadionu u Londonu.

Pred 105 000 gledalaca sa kupljenim ulaznicama, Mađari su toga dana, u "Meču stoleća", kako su najavljivali taj meč u novinama domaćini koji su i na taj način želeli samo da naglase značaj svoje već unapred upisane pobede, demonstrirali silu na način dotad na Ostrvu neviđen i nezapamćen.

Mit o Englezima kao dominatnoj sili u fudbalu, u koji osim njih samih više niko nije ni verovao, od toga dana definitvno je pao u zaborav.

Kada su kapiteni Rajt i Pušak izveli na teren svoje sastave, odmah je bilo jasno da će ovo biti meč drugačiji od onoga što su Englezi očekivali.

Ekipe su igrale u sastavima:

Engleska: Džil Merik, Alf Remzi, Bil Ekersli, Bili Rajt, Heri Džonson, Džimi Dikinson, Stenli Metjuz, Endi Tejlor, Sten Mortensen, Džeki Sivel, Džordž Rob, selektor Volter Vinterbotom.

Mađarska: Đula Gročiš, Jene Buzanski, Mihalj Lantoš, Jožef Božik, Đula Lorant, Jožef Zakarijaš, Laslo Budai, Šandor Kočiš, Nandor Hidegkuti, Zoltan Čibor i Ferenc Puškaš, selektor Gustav Sebeš.

Engleski selektor izveo je na teren ekipu koju je sastavila stručna komisija saveza, koja je igrala u svojoj standardnoj, ali širom sveta već odavno odbačenoj i prevaziđenoj predratnoj WM formaciji iz tridesetih godina prošlog veka. U statičnoj i granitnoj postavci 3-2-2-3, koja na terenu igra poziciono i u kojoj svako zna svoj zadatak, Engleska je sačekala fudbalske revolucionare.

Legendarni mađarski stručnjak Sebeš šokirao je prepotentne domaćine svojom 2-3-3-2 formacijom, koju Englezi nisu uspevali ni da rastumače na terenu, a u kojoj fudbaleri nisu nosili brojeve na dresu po svojim "propisanim pozicijima", nego po vlastitim preferencijama. U sudaru u kojem se činilo da pokretnih Mađara uvek ima bar jedan više na tom delu terena, i u formaciji koja se tokom igre sa lakoćom transformisala i u drugačije postavke, a u kojoj se trčalo stalno i svuda, Mađari su ostvarili briljantnu pobedu moderne igre nad klasičnim fudbalom iz predratnog perioda.

Bio je to i debi pozicije "lažne devetke", sa istim brojem na dresu Nandora Hidegkutija, na tlu Britanije. Noseći broj koji upućuje nepripremljenu klasičnu odbranu da je on taj koga treba udvojiti, uvek je na sebe navlačio pažnju dva igrača, a Puškaš sa "desetkom" i Božik sa "osmicom", koji su obojica igrali najisturenije napadače, nisu bili ispraćeni na pravi način – ukratko, ovo je taktička analiza onoga najvažnijeg što se na terenu dešavalo, uz činjenicu da je u mađarskom timu vrhunska tehnička obučenost bila podrazumevana, a u engleskom sastavu je neviđenim virtuozom smatran svako ko ume da šutne loptu podjednako sa obe noge.

Dok su timovi stajali na centru terena, engleski kapiten Bili Rajt rekao je svojim igračima, videvši mađarske "plitko sečene" kopačke, koje nisu pokrivale zglobove fudbalera, kao engleske standardne "polučizme" u kojima se tada igralo:

‘Ajde momci i ovo da odradimo, ovi nemaju ni pravu opremu!

Ekipa "bez prave opreme", velemajstori u lakoj obući, otplesali su sa lakoćom već na samom startu do šesnaesterca domaćih, i u 90. sekundi meča, već je na semaforu stajalo 0:1!

Nandor Hidegkuti bio je egzekutor brzog šah-mata, ali je u 13. minutu izjednačio Sivel.

Međutim, to je bilo praktično sve od Engleza: Hidegkuti je u 20. minutu doneo novu prednost Mađarima, dok je Puškaš golovima u 24. i 27. minutu praktično nokautirao Engleze.

Do poluvremena su Mađari već igrali za umetnički utisak, lako i poletno, na vic i foru, uz mnoštvo driblinga i tehničkih finesa koji su Engleze bukvalno bacali na travu, pred očima zapanjene publike prepunog "Vemblija".

Mortensen je u 38. minutu uspeo samo da smanji rezultat na 4:2, jer su Mađari svoju pobedu već osigurali, pa su se u narednih sat vremena samo "igrali fudbala", dominantno kao učenici osmog razreda u osnovnoj školi u meču sa razredom mlađeg godišta.

U drugom delu igre, Mađari su i dalje plesali po terenu, a preumorni Englezi padali oko njih. Tehnička superiornost, taktička dominacija i fizički neuporedivo bolja sprema, učinila je da Mađarska stigne do vodstva od 6:2, preko Božika i Hidegkutija, a Englezi su samo posle jedanaesterca, preko Alfa Remzija, obraz donekle spasili, smanjivši na 6:3.

Gledaoci na "Vembliju" nisu naprosto znali šta ih je snašlo. Fudbal koji su igrali Mađari, bio je nešto do tada neviđeno u Engleskoj, a ovoga puta, nikakva propagandna mašinerija nije mogla ovaj poraz "Gordog Albiona" da stavi i u kakav opravdavajući kontekst.

Ovo je bio scenski prikaz novog kontinentalnog fudbala, igra zbog koje su Mađari godinama punili stadione gde god se ova generacija igrača pojavljivala, i zbog koje i dana danas slove za jedan od najboljih timova svih vremena.

Legendarni Bobi Robson opisao je ovaj meč godinama kasnije rečima:

Mađari u tada prikazali stil i sistem igre kakav nikada ranije nismo videli. Nismo pre toga čuli ni za jednog od njihovih igrača, nismo čuli čak ni za Puškaša. Svi ti fantastični fudbaleri za nas su mogli da budu i Marsovci, bilo nam je svejedno, jer oni su došli u Englesku, gde mi nikada nismo do tada izgubili na "Vembliju". Mislili smo da će biti 3:0, 4:0, pa možda i 5:0: samo još jedna ubedljiva pobeda nad nekom malom državom koja je tek počela da uči fudbal, ali način na koji su Mađari odigrali, tehničko savršenstvo koje su demonstrirali, to što su prosto probušili našu legendarnu WM formaciju… Ta utakmica je imala presudan uticaj na mene, ali i na sve ostale!

Englezi su poste tog meča sazivali fudbalske komitete, raspravljali šta valja, a šta treba menjati.

Uvereni da su našli način da svoju igru za kratak period opet vozdignu na najviši mogući nivo na svetu, zatražili su od Mađara revanš meč, već za šest meseci, u maju sledeće godine.

Narednog proleća, Englezi su pošli u Budimpeštu da se osvete za poraz na "Vembliju" i da pokažu Mađarima na sred njihovog nacionalnog stadiona ko je gazda svetskog fudbala, te da je poraz na "Vembliju" bio samo loš dan najbolje selekcije sveta.

U meču odigranom 23. maja 1954. u Budimpešti, Mađarska je slavila sa 7:1, što je do danas najgori poraz Engleske fudbalske reprezentacije u istoriji.

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još