Ćale, da si mi živ i zdrav, a da na TV-u uvek bude dobrog fudbala! - Admiral Bet SPORT

Ćale, da si mi živ i zdrav, a da na TV-u uvek bude dobrog fudbala!

Srđan Orsić
Foto: Facebook stranica Opsajd
Današnji rođendandžija je moj ćale Veselin, pa u to ime ide jedna priča o njemu.
 
Znam ja, ima ljudi koji su bili na Mesecu, obišli celu zemaljsku kuglu, ušli u Ginisovu knjigu rekorda, bili tamo gde čudo spava i napravili iz mesta ono što đavo ne može iz zaleta.
Sve je to poštujem i cenim, ali ti ljudi nisu nikad saznali onu suštinu života, onu tajnu zapakovanu u male stvari, onu bit svega, koju ja svaki put spoznam kad sa mojim ćaletom gledam tekmu na TV-u.
 
Moj matori ima troje odrasle dece, od danas šezdeset i jednu godinu, hrani i dalje svojim radom skoro 10 usta, ustaje svako jutro najkasnije u 5, a ako ga pustiš da sedi duže od 5 minuta, računaj odmah i da je zaspao. Generalno, to je jedan izmožden i satrven čovek, koji je u životu radio kao par zadružnih konja, ali onda – kao kad Erik pojede bananu – dešava se spektakularna promena samo jednim potezom.
 
Naime, ako moj Veselin samo i krajičkom oka uoči na ekranu tv prijemnika (do nedavno marke Samsung, sivog, 72 cm ekran, kupljenog na kredit 2002. kad je crko stari – od pre godinu i po dana, marke Grunding, jer se Samsung upokojio) da se zeleni livada i na njoj neki ljudi u kratkim gaćama jure loptu, on se kao kobac pilićar ustremi na taj sportski susret, i narednih sat i po je to njegov mali svet. Nebitno ko igra, ako je moj stari u kući, on sve gleda: Hofenhajm – Majnc, Everton – Liverpul, Hetafe – Sevilja, Lil – Sošo, PSV – Viljem 2, Torino – Leće, ženska Liga Šampiona, U17 prvenstvo Afrike, sve on prati.
 
Kad je sam, moj matori se zapilji u ekran, i u 90 minuta meča mu se otmu ponekad samo njegovi karakteristični uzvici i zvukovi: "some!", kad neko promaši: "dakle!", kad ga neko prijatno iznenadi; i "bof!" kad ga neko – najčešće sudija – zaprepasti.
 
Moj ćale je kao mlad igrao fudbal i to, po svedočanstvu mnogo ljudi, više nego dobro. Do pre nekoliko godina, on i njegovo društvo imali su i tim za turnire u malom fudbalu, koji se zvao "Umorni od seksa" i za koji su mogli da nastupaju samo najmanje dva puta ženjeni ljudi ili oni koji imaju decu sa barem dve žene. Postoje od svega toga i danas i neke njegove fotke, poneki članak iz novina i mnoštvo sećanja što njegovih, što okoline.
 
Bio je centarhalf, stamen i jak, petica na leđima, traka oko ruke, ali i tehnika nekarakteristična za poziciju. On igru zaista razume i najčešće je u pravu u svim svojim primedbama, pošto, iako ne vidi baš najbolje da čita ili generalno u daljinu, svaki ofsajd, šut ka golu ili sumnjivu situaciju na iskustvo "ceni" i pravilno tumači.
 
Trebate lično da vidite taj pogled. Spusti malo obrvu, izoštri i zaključi "kurac penal!" i, stvarno, ne bude start za penal, iako se izvođač sa loptom u rukama već bliži tački na 11 metara od gola. Kolinu mogu da zajebu, mog Vesu nikako.
 
Meni u najomiljenije trenutke u mom postojanju sada, kad sam mator konj, i dalje predstavlja gledanje utakmice sa ocem. Uživam u fudbalu i uživam što on uživa.
 
Ako je tekma dobra, on se ponaša kao da dobija milion na kladionici, skače i veseli se, lupa rukom i mene i sebe po kolenu, a da pri tom baš nikada, iako radi sa kliničkim kladioničarima, ni tiket nije odigrao, otkad je pre 40 godina majka njegovg druga Mime u gimnaziji oprala listić Sportske prognoze na kojem su njih dvojica uboli neki mašala dobitak.
 
Ako je tekma smor, tek onda kreće prava priča. Poslednji put, nabraji smo nas dvojica sva finala, ja Lige, a on Kupa šampiona koja smo gledali, i to je trajalo celo poluvreme utakmice Deportiva sa nekim u Kupu kralja.
 
Ćale pamti sve, i može više priča da vam do tančina ispriča o tome kamo je Zvezda stigla do finala Kupa Uefa, kako je Moca driblao, kako su Nemci (po njegovom ličnom izboru, njegova omiljena reprezentacija) tukli Francuze na SP 1982, i sve to što je gledao lično ili na tv, ali najlepše su njegove priče koje obično počne sa rečima meni, svom sinu, konstatacijom: "Ne sećaš se ti, jel da…"
 
Tad se matori vrati u detinjstvo, pričao o svom deda Vesi, predratnom i celoživotnom Vojvodinašu, koji mu je kupovao Sport čokoladne table sa slikama fudbalera i Tempo, o Paninijevom albumu za Svetsko prvenstvo 1974, o svom ocu, a mom dedi Milanu koji je sa društvom, balonom vina i šunkom kao prtljagom peške išao prugom za Beograd da gleda Zvezdu i Ferencvaroš, o tome kako je onog Španca drmnula flaša u glavu na Marakani 1977, što je on video sa 5 metara rastojanja sa zapada, kako je Bleki na pripremama reprezentacije ukrao u Splitu autobus, kako je Borota nakon odbranjenog penala ušao sa loptom u rukama po kačket u gol, o sastavima svih timova Prve, a bogami i Druge savezne lige, i generalno svemu onome što se u fudbalu izdešavalo pre mog rođenja….
 
Slušao sam ja pametnog sveta u mom životu stvarno dosta, naslušao se i predavanja i mudrovanja, ali tvrdim i potpisujem: svi mogu 5 puta da doktoriraju i specijalizuju svoju oblast, opet o njoj neće govoriti kao moj matori o fudbalu.
 
Poslednjih par sezona, tim mog matorog je Borusija Dortmund. Oduševljava ga Vestfalen, narod na tekmi, voleo je Klopa i sva njegova otkrića. Pre toga, njegova ekipa bio je Arsenal, dok je još bio na Hajberiju, a Anri pisao na terenu istoriju Tobdžija.
 
Domaći fudbal – iako može, kako sam već rekao, sve da gleda – ćale ne gleda od kad je 1998. na utakmici Zvezda – Mec video Brazilca Adilsona u crveno-belom dresu i zaključio ,Jebem vam mater, jel nema neko iz cele Srbije, Crne Gore, Be-i-Ha, nego mora ovaj ovde da uzima mesto našem detetu?"
 
U prethodnih par godina, mnogo mojih prijatelja ostalo je bez očeva. Starimo i mi, a ne oni, i vreme uzima svoj danak. Ljudi, sad vam najozbiljnije kažem: ko ima ćaleta, a da liči bar malo na mog oca, nek iskoristi vreme koje mu je ostalo sa njim da stvori još neku lepu uspomenu.
 
Ja lično znam da ću, i kad mog matorog ne bude, svaki put kad vidim fudbal na TV-u, odmah da se setim njega kako se zavalio u kauč, više leži nego što sedi, i onog sjaja u njegovim očima dok prati put lopte po terenu. Svaki put kad ja danas, dok gledam tekmu, nekom kažem "some!", iz mene izbija moj stari.
 
Jednog dana, kad ne bude tu pored mene na kauču, i kad ne bude nikog da mi priča o tome kako je Osijek harao Drugom ligom dok Augzburg ili Liverpul mrljave pred kraj meča po terenu, računam da ni fudbal na TV-u neće imati za mene nikakvu posebnu draž, sve dok i sam ne budem u poziciji da nekom mom klincu prepričavam kako je Voša harala Intertoto kupom, Pavkov dao dva gola Liverpulu, kako je Strajnić samo rekao "Ajmo Milivoje" ili kako je Nemanja Maksimović doneo našoj zemlji titulu prvaka sveta za igrače do 20 godina…

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još