Legendo Srbije i Crne Gore, Partizana i Reala - srećan ti 50. rođendan! - Admiral Bet SPORT

Legendo Srbije i Crne Gore, Partizana i Reala – srećan ti 50. rođendan!

Marko Kulić
Foto: Doug Pensinger /Allsport

U vreme kad sam počeo da gledam fudbal i sport generalno, današnji slavljenik je imao godina koliko moja malenkost otprilike ima sad – nešto više od 28 i po. Danas on puni ravno 50 godina, dok sam ja tada imao nešto više od sedam godina. Radi se o jednom od najvećih fudbalera sa ovih prostora ili kako bi jedan kolega rekao, mitskoj ličnosti mnogih naših detinjstava – Predragu Peđi Mijatoviću.

Kao mlađi nisam imao mnogo idola, a i danas je slično. Sa druge strane sam oduvek smatrao da je jako lako voleti igrače tog vremena kao što su Ronaldo i Zidan, kao što je i danas prilično lako voleti Kristijana Ronalda ili Mesija jer svi navedeni su među najboljim fudbalerima svih vremena sa skoro savršenim karijerama.

Uvek su mi u prvom planu bili fudbaleri koji su sa ovih prostora napravili nešto veliko ili sa nekih područja gde nema konstantnih fudbalskih uspeha za razliku od Brazila, Francuske, Argentine ili Portugala. Takvi se ovde ne rađaju svaki dan. Otuda je i veća draž takve smatrati idolima, jer njima karijere nisu skoro savršene i satkane samo od uspeha. To najbolje zna današnji slavljenik, Predrag Mijatović.

Rođen je 19. januara 1969. u Podgorici (tadašnjem Titogradu). Karijeru je počeo u lokalnim klubovima Kom i Mladost da bi prvi seniorski ugovor potpisao za podgoričku Budućnost 1987. godine. Iste godine sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije odlazi u Čile gde postaje prvak sveta u tom uzrastu.

Taj uspeh će definitivno odrediti njegovu karijeru, a 1990. prelazi u beogradski Partizan iako je bio na korak od prelaska u splitski Hajduk. Štaviše, on je dobio i akontaciju od 50 000 nemačkih maraka ali zbog čitave tadašnje situacije koja je vodila SFR Jugoslaviju u rat i raspad države, on se odlučio za crno-bele.

Još kao klinac sam navijao za Hajduk, bio sam pravi hajdukovac, dok je moj otac bio partizanovac. Međutim, čelni ljudi Partizana uveravali su me da je dolazak u Beograd sigurnija opcija, jer su meni i ocu predstavili mogući scenario nemira na ovim prostorima što se kasnije ispostavilo tačnim. Poznato je kako su neki članovi predsedništva Partizana bili blisko povezani sa vojskom i otvoreno su rekli mom ocu šta bi moglo da se dogodi.

Izvorni hajdukovac ubrzo postaje jedan od najboljih fudbalera koji je igrao za klub iz Humske. Tu se potpuno afirmiše pa je za tri godine boravka u Partizanu odigrao 134 zvanične utakmice i postigao 51 pogodak. Kod “grobara” će najviše ostati upamćen kao deo generacije koja je osvojila Kup Jugoslavije 1992, šampionsku titulu 1993. i tako prekinula višegodišnju dominaciju Crvene zvezde.

Foto: partizan.rs

Posebno će ostati upamćen njegov gol u finalu kupa 1992. na tadašnjem stadionu JNA protiv tada još uvek aktuelnog prvaka Evrope kao i pogodak koji je Partizanu doneo prvu prvenstvenu pobedu u večitom derbiju nakon više od četiri godine.

Sjajne partije u dresu Partizana primetili su i u inostranstvu pa 1993. prelazi u špansku Valensiju gde za tri godine boravka postiže 56 golova na 104 odigrana meča, a 1996. sa "slepim miševima" završava na drugom mestu na tabeli. Ispred njih je bio samo Atletiko Madrid Radomira Antića. U toj sezoni je postigao čak 28 golova čime postaje fudblaer godine u Španiji i naravno, prelazi u redove madridskog Reala.

Sledi vrhunac njegove karijere i u klupskom i u reprezentativnom smislu. Posle ukidanja sportskih sankcija koje su znatno unazadile Mijatovićevu, ali i karijere ostalih asova našeg tadašnjeg fudbala, reprezentacija Jugoslavije vraća se na međunarodnu scenu kroz kvalifikacije za Mundijal u Francuskoj.

Predrag Mijatović je prosto briljirao u njima postigavši 13 golova čime je postao najbolji strelac kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u evropskoj zoni. Pamte se njegovi golovi protiv direktnih rivala za odlazak na najveću smotru svetskog fudbala – Češke, Španije i Mađarske.

Godina u kojoj sam počeo da pratim fudbal, 1997. je definitivno godina njegovog individualnog vrhunca! Pored izborenog plasmana na Svetsko prvenstvo gde je Mađarima u baražu dao čak sedam komada, sa Realom osvaja šampionsku titulu, dok prema izboru čuvenog časopisa "France football" postaje drugi igrač Evrope, odmah iza Ronalda, a ispred Zinedina Zidana.

Foto: Wikipedia/screenshot

Sledeće, 1998. postiže najvažniji gol ali takođe dolazi i do najbolnijeg promašaja u njegovoj karijeri, i to u razmaku od nešto više od mesec dana. U finalu Lige Šampiona protiv Juventusa postiže pogodak koji je Realu doneo titulu prvaka Evrope posle 32 godine iako je kasnije otkriveno da je on u taj meč ušao sa povredom, što njegov gol čini još većim!

Ko zna koliko bi Madriđani još čekali na ušati pehar da nije bilo ovog Mijatovićevog gola… Sudbina je namestila da bivši igrač Partizana donese toliko željeni trofej i titulu koju je Real čekao baš od te pobede nad Partizanom 1966. godine.

Ako mu se taj rizik isplatio u finalu Lige Šampiona, onda ga je možda koštao da se proslavi sa reprezentacijom Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Jugoslavija je za protivnika u osmini finala Mundijala imala tada veoma moćnu Holandiju.

Na poslednjem treningu pred meč upravo zbog te povrede koju je vukao još od ranije nije želeo da šuta penale iako u mečevima nokaut faze uvek postoji mogućnost za tako nešto. Zbog zlih jezika, treba podsetiti da je Mijatović izvodio većinu prethodnih penala za reprezentaciju što potvrđuju i veoma bitni golovi u kvalifikacijama protiv Španije i Mađarske, posebno onaj protiv Španije.

Želeo je da izvede i taj protiv Holandije – ostalo je istorija! Nažalost, Mijatović se verovatno do kraja života neće “osloboditi” te prečke i stigme koja mu je nametnuta od dela navijača naše reprezentacije uprkos svemu što je uradio pre i kasnije za nju.

Foto: Gettyimage

Krajem iste godine sa Realom osvaja Interkontinentalni Kup, a početkom 1999. godine iznenada napušta "kraljevski klub". Prema rečima sportskog novinara Zorana Šećerova u knjizi "Enciklopedija fudbala", smatra se da je on iz Madrida otišao između ostalog što je javno davao podršku svom narodu kojem se bližilo NATO bombardovanje.

To je i sam Mijatović potvrdio u emisiji “Oko Magazin” na Radio-televiziji Srbije prošle godine. U toj emisiji je objavljen i snimak sa jedne konfrencije pred njegov odlazak gde objašnjava šta je razlog njegovog protesta. Deo sa te konferencije možete videti na 20:10 na narednom snimku.

Odlazi u Fiorentinu za koju su tada između ostalih igrali i Batistuta i Rui Košta. Njegov boravak u Firenci se poklapa sa prilično uspešnim periodom gde je “Viola” u samom vrhu tada moćnog italijanskog klupskog fudbala i gde igra Ligu šampiona. Sa Fiorentinom osvaja Kup Italije 2001. godine.

Sa reprezentacijom Jugoslavije igra još i na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000, a plasman na to takmičenje izborio je protiv Hrvatske na Maksimiru gde je bio i strelac jedan od dva gola (taj gol možete videti na 01:25 u snimku koji sledi) za remi koji je u suštini značio pobedu. U tim kvalifikacijama je takođe bio strelac za pobedu i u jako bitnom meču protiv takođe direktnog rivala za Euro, Irskom.

Nažalost, Jugoslavija je neslavno završila svoje učešće u Holandiji i Belgiji ubedljivim porazom 6:1 od domaćina Holandije u četvrtfinalu. Mijatović više nije nastupao na velikim takmičenjima, a svoju reprezentativnu priču završava prilično tužno porazom od Azerbejdžana u gostima u junu 2003. godine. Ipak, i u tim kvalifikacijama nam je Mijatović pružio moment majstorstva sa skoro 34 godine. Bilo je to protiv Italijana u Napulju u oktobru 2002. kada je tada jedan od najboljih štopera sveta, Alesandro Nesta "poslat po burek".

Krajnji reprezentativni učinak mu je 73 utakmice i 26 golova po čemu će još dugo biti u vrhu kako srpskog, tako i jugoslovenskog fudbala kada su strelci u pitanju. Sledeće, 2004. godine definitivno kači kopačke o klin u španskom Levanteu.

Foto: StarSport

Svoj fudbalski život nastavlja kao sportski direktor Real Madrida od 2006. do 2009. gde Madriđani osvajaju titule šampiona Španije 2007. i 2008. godine i tako prekidaju dominaciju Barselone. Ostao je u fudbalu kao jedno od rado viđenih lica na stadionu "Santiago Bernabeu", a često ga možemo videti kako prati dešavanja u našem regionalnom fudbalu.

Foto: StarSport

To se posebno odnosi na Partizan gde je nekoliko puta dovođen u vezu sa tim da postane predsednik crno-belog kluba. Privrženost Partizanu najbolje je pokazao 2007. godine kada je u vreme dok je bio funkcioner Madriđana zvao upravo crno-bele da budu gosti na "Trofeju Bernabea" u prijateljskoj utakmici.

Mijatović je vremenom od bivšeg hajdukovca postao zakleti partizanovac. Tako smo ga često poslednjih godina mogli videti kako je gost na stadionu u Humskoj.

Predrag Mijatović danas je fudbalski ambasador širom sveta, živi u Madridu, ali svuda ima status legende, posebno u – Srbiji, rodnoj Crnoj Gori, Partizanu i Real Madridu.

Još jednom, srećan rođendan legendo!

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još