Muški, ali na loptu... - Admiral Bet SPORT

Muški, ali na loptu…

Nemanja Đorđević
Foto: fifa.com

Bio je član jedne od najboljih defanzivnih četvorki u istoriji fudbala, sinonima za "katanaćo", u kojoj su mu društvo pravili Dino Zof, Antonio Kabrini i Gaetano Skirea.

Sa njima u zadnjoj liniji Juventus je stigao do pet titula u sedam godina, primivši svega 95 pogodaka u više od 150 utakmica. Stariji čitaoci ih gotovo sigurno savršeno poznaju, pošto odbrana jedne Italije od 1975. do 1983. godine nije mogla da se zamisli….

Bio je jedan od najgrubljih i najčvršćih, ali i najinteligentnijih fudbalera u istoriji, zvanično – "Najžešći fudbaler ikada".

Rođen je 27. septembra 1953. godine u Tripoliju, glavnom gradu bivše italijanske kolonije Libije, pa i nije teško zaključiti zbog čega je dobio nadimak "Gadafi", dok se nikada nije libio, kao i na terenu, da otvoreno iskaže šta misli.

"Fudbal nije za balerine!" — Klaudio Đentile

Photo by Steve Powell/Getty Images

Fudbalom je počeo da se bavi na prašnjavim ulicama rodnog grada, igrajući sa lokalnim klincima i decom ostalih italijanskih migranata.

"Iako smo bili klinci, bio je to baš žestok fudbal. Pravi dečački. Uklizavanje, bacanje, bespoštedna borba za pobedu koja ne znači ništa, ali u stvari znači sve… Svakog dana".

Ubrzo se sa porodicom vratio na "Čizmu", da bi posle stasavanja u nekolicini niželigaša, preko Arone i Varezea, u razmaku od ’71 do ’73 stigao je do dresa slavnog Juventusa.

Nije mu dugo bilo potrebno da stekne svetsku slavu, osvojivši pet titula, dva Kupa, kao i Kup UEFA i Kup pobednika kupova sa "Starom damom", za čak 11 sezona u Torinu, ali je njemu jednako važno bilo da se nađe u nacionalnom timu "Azura".

Usled strahovite konkurencije, koja je oduvek vladala u odbrani Italije, šansu da se pokaže na najvećoj sceni dobija na Svetskom prvenstvu u Argentini 1978, tri godine posle debija za A selekciju.

Osim stava, ono što ga je činilo posebnim jeste i mogućnost da bez ikakvih problema pokriva i poziciju centralnog defanzivca, štopera, kao i levog beka. Uprkos tome što nije voleo kada su ga treneri i selektori stavljali u srce odbrane, to se u njegovim partijama nije moglo primetiti.

Iako je bio visok ‘samo’ 178 centimetara, sa velikim uspehom čuvao je veće i snažnije od sebe, a već na početku karijere u prvi plan su iskakale njegova požrtvovanost, čvrstina i nebiranje sredstava da se stigne do lopte po svaku cenu.

Sve u svemu, nije postojala mogućnost da i lopta i vi nastavite put ka golu kada se on nađe na putu, što i možete videti na priloženom video materijalu.

E, sad, da li možete da poverujete da je taj isti čovek zaradio samo jedno isključenje, i to posle drugog žutog kartona? Svakako je Klaudio najbolji primer teze da igrati grubo ne mora, izričito, da znači i igrati "prljavo".

"Ja svojim stavom nikoga nisam želeo da uplašim ili zastražim, već samo da jasno stavim do znanja ko je ‘šef’ na terenu. Kada ste defanzivac, prosto morate biti takvi – zagriženi i usresređeni. Opet, u različitim situacijama morate da znate i kakav faul smete da napravite…".

Kakvog univerzalca ima prvi je primetio selektor Enco Bearzot, koji je usled povrede Maura Belugija bio prinuđen da stavi Klaudija da čuva Marija Kempesa.

Frustriranost čuvenog "El Matadora" bila je vidljiva posle svakog napada, pošto prosto nije imao rešenja za Đentilea.

"Ako biste krenuli do toaleta i Đentile bi krenuo za vama", Mario Kempes.

U drugom meču u grupi na Mundijalu u Španiji 1982. imao je zadatak da čuva najvećeg – Dijega Armanda Maradonu, a "Azuri" su na kraju savladali aktuelne prvake sveta (2:1), dok je on samo u prvom poluvremenu čak 11 puta faulirao "El Pibea".

Posle položenog "diplomskog", usledio je novi specijalni zadatak – sačuvati Zika.

Ali, rezultat je bio isti – "Beli Pele" u nervnom rastrojstvu i pobeda Italijana (3:2), za prolaz u polufinale.

Zbog parnih žutih kartona propustio je susret sa Poljacima (2:0), ali se vratio da zablista u velikom finalu protiv Zapadne Nemačke (3:1).

Po drugi put se našao u najboljem timu sveta, što dodatno dobija na težini kada se zna kakve su bekova tada, pre svih, Južnoamerikanci imali. Dileme ipak nije bilo, a verovatno bi im ni Klaudio ne bi prećutao da je bilo drugačije.

Dve godine ranije igrao je na svom prvom i jedinom Evropskom prvenstvu, pred svojim sunarodnicima 1980. godine. Spomenuta četvorka sa početka teksta primila je svega jedan gol, ali je on bio dovoljan da ostanu bez medalje, pošto su Čehoslovaci posle penala stigli to trećeg mesta.

Ponovo se našao u društvu najboljih, tako dodatno zacementiravši svoje mesto u fudbalskoj istoriji.

Pošto se povukao iz nacionalnog tima, posle 71 nastupa i jednog gola, odlučio je i da je vreme da napusti i Juve nakon 415 nastupa u svim takmičenjima, provevši naredne tri sezone u dresu Fiorentine.

I tamo je bio veoma dobar, iako su godine već činile svoje, da bi karijeru okončao u drugoligašu Pjacenci.

"Da li za nečim žalim? Generalno, nisam takav čovek, ali bih slagao kada bih rekao da često ne mislim na finale Kupa šampiona.  Sećam se te utakmice kao da je juče bila, bolja smo ekipa bili od Hambruga (1:0), trebalo je da pobedimo… Ali i to je sve fudbal. Najlepša stvar na svetu".

Klaudio je postao ono što jeste – jedan od najvećih defanzivaca svih vremena – velikim delom jer nije pravio razliku da li igra sa sinovima u dvorištu ili pred nekoliko desetina hiljada ljudi na najvećim svetskim stadionima.

Klizao je s dve, s leđa, oštro, grubo… Muški, ali uvek na loptu… Dobro, možda bi vam posle zario nokte u ruku, kada bi vam pomagao da ustanete…

https://millenniumbet.rs/app/promotions

Foto: fifa.com

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još