Žućko - Admiral Bet SPORT

Žućko

Nemanja Đorđević
Foto: fiba.com

Tog drugog juna 1969. godine, zajedno sa njim otišao je i ogroman deo srpske košarke.

Za ono što danas u svetu predstavljamo ima ogromne zasluge, iako je on bio sve samo ne "još jedan košarkaš".

A, upravo ga je ono što je činio van parketa, uz neverovatno izraženu harizmu, i učinilo toliko velikim, pa je i pet decenije posle tragične pogibije jedan od osnovnih postulata našeg nacionalnog sporta.

Radivoj Korać poginuo je na putu između Vogošće i Semizovca, nedaleko od Sarajeva – vraćajući se sa prijateljske utakmice između Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine, žureći na predstavu "Kosa" u "Ateljeu 212".

Imao je samo 30 godina.

"Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka. Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke”, priseća se Mirko Trgovčević-Šema, tadašnji predsednik OKK Beograda

U čast jednog od najboljih košarkaša u istoriji naše zemlje, ali i Evrope i sveta, Košarkaški savez doneo je odluku da se tog dana ne odigra nijedna utakmica, dok je sin Bogdana i Zagorke prvi sportista koji je sahranjen u "Aleji velikana".

Popularni "Žućko" rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Oni koji su ga poznavali od rane mladosti, uključujući i majku Zagorku, iz stare somborske porodice Gradinski, odnosno sina sveštenika – Bogdana, kažu da je oduvek bio poseban.

Pored sporta, gajio je veliku ljubav prema prirodnim naukama, kao i muzici, slikarstvu i književnosti, ali se sve promenilo kada je porodica – po okončanju Drugog svetskog rata – dobila premeštaj u Beograd.

Sa nepunih 16 godina, Radivoj se našao na prvom treningu u Beogradskom sportskom klubu, danas OKK Beogradu, a ono što je tada pružio, na putu ka istorijii, najbolje je opisao "otac srpske košarke " – legendarni profesor Aleksandar Aca Nikolić.

"Korać je imao blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je jak, imao je uzuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kada bi se tamo našao bio je nepogrešiv. Čak i u odbrani, koju su mnogi smatrali njegovom slabom tačkom, znao je da odigra taktički vrlo dobro".

Pažnju javnosti na sebe prvi put je skrenuo na juniorskom turniru 1956. godine, kada je ubacio 33 poena, isto koliko i svi njegovi saigrači zajedno.

To je bio samo mali nagoveštaj onoga što će uslediti u narednih više od deceniju, pod budnim okom trenera, još jedne "gromade", Borislava Bore Stankovića – čoveka koji ga je već sa 17 godina prekomandovao među seniore.

https://www.youtube.com/watch?v=CcggffsW4aQ&t=3624s

Video je nešto u riđem, dobroćudnom, stidljivom levorukom momku visokom 196 centimetara, i pored činjenice mu, za krilnog centra, skok igra nije bila adut, a ovaj mu na poverenje uzvratio rušenjem rekorda i pisanjem novih stranica istorije svetske košarke.

U narednih deset sezona, izrastao je u najboljeg igrača tadašnjeg državnog šampionata, po mnogima drugog najkvalitetnijeg na planeti, odmah iza NBA lige, dok je čak sedam puta bio najbolji strelac takmičenja.

Prosečno je beležio 32,7 poena, donevši "Klonferima" četiri šampionske titule i dva Kupa, a proglašen je najboljim sportistom i sportskom ličnošću Jugoslavije. Koliko je privržen klubu u kom je ponikao pokazao je odbijajući sve izdašnije ponude Crvene zvezde.

Aleksandar Gec, prvi čovek crveno-belih i čuveni reprezentativac, nije uspeo da ga privoli da dođe na "Mali Kalemegdan" nudeći mu dvosoban stan i popularnog "Tristaća". Ali, "Žućko" nije hteo ni da čuje.

"Hvala ti, Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…".

Nastupao je i u brojnim kontinentalnim takmičenjima, gde je tri puta biran u idealnu petorku Evrope, ali nijedna nagrada ne može da dočara ono što je uradio u dvomeču sa Alvikom iz Stokholma.

Srpski i švedski šampion sastali su se u nokaut fazi tadašnjeg FIBA Evropskog kupa šampiona, takmičenje danas znano kao Evroliga, a Korać je pružio jednu od najboljih individualnih partija od kada je sporta.

Foto: kss.rs

Najpre je u prvom susretu postigao nadrealan 71 poen, da bi potom još više frapirao svet pošto mu je u revanšu samo jedan poen nedostajao da izjednači dostignuće velikog Vilta Čemberlena – ubacivši 99 poena!

Za nacionalni tim debitovao je sa svega 19 godina i bio jedan od najvažnijih faktora njenog razvoja, utabavši puteve uspeha generacijama koje su dolazile.

Dres "Plavih" nosio je 157 puta, zabeleživši 3.265 poena (20,8 u proseku). Čak u 91 meču bio je prvi poenter tima, ostavivši neizbrisiv trag i na najvećim međunarodnim takmičenjima i Olimpijskim igrama.

Balkanske igre osvajao je pet puta, do srebra je stizao na Igrama 1968, Mundobasketima 1963. i 1967, kao i Evropskim prvenstvima 1961. i 1965, uz još jednu evropsku bronzu, dok je na Igrama u Rimu i na EP u Beogradu i Vroclavu još jednom nosio zvanje najboljeg strelca.

Osim neverovatne tehnike i lakoće s kojom je postizao koševe, ono što je bilo najupečatljivije u njegovoj igri bio je, naravno, način na koji je izvodio slobodna bacanja. Narodski rečeno – "iz bunara".

Sa dve ruke i loptom između nogu, praktično je nabacujući na obruč. Iako je izgledalo veoma neobično, čak i za to vreme, retko kada je promašivao penale, dok se u Belgiji i dalje prepričava ono što je uradio u jednoj od najpopularnijih televizijskih emisija šezdesetih godina prošlog veka.

Voditeljka ga je najpre upitala koliko slobodnih bacanja može da pogodi iz stotinu pokušaja, na šta je on odgovorio između 70 i 80, da bi potom pomerila zavesu iza koje se nalazio koš. Nije mu bilo teško da gledaocima potvrdi svoje reči pogodivši sva bacanja!

Bio je omiljen u tamošnjoj sportskoj javnosti iako je samo jednu sezonu nosio dres Standarda iz Liježa, kome je takođe doneo titulu kao najbolji strelac lige, dok je scenario bio identičan i u, ispostavilo se, poslednjoj godini u profesionalnom sportu – u Petrarki iz Padove.

Radivoj Korać bio je simbol Beograda, još jedan momak koji je voleo da vreme provodi na ćoškovima Knez Mihailove ulice, kada ne bi bio u bifeu "Narodnog pozorišta" ili na partiji šaha sa, svojim velikim prijateljem, Ivom Andrićem – koji bi svakog puta posetu Sarajevu zaključio obilaskom mesta na kom je tragično izgubio život.

Apsolventa Elektrotehničkog fakulteta, i čoveka koji je doneo prvu ploču Bitlsa na Radio Beograd, na večni počinak ispratilo je nekoliko desetina hiljada ljudi, a FIBA je, dve godine posle njegove smrti, na insistiranje generalnog sekretara Vilijema Džonsa odlučila da osnuje "Kup Radivoja Koraća".

Danas, ćošak Knez Mihailove na kom je provodio najviše vremena s prijateljima nosi njegovo ime, kao i nacionalno Kup takmičenje naše zemlje i pehar simboličnog naziva – "Žućkova levica".

Halu i ulice sa imenom člana "Kuće slave" možete pronaći i u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Mladenovcu, Pančevu i Rumi, ali nikada nećete videti da iko u OKK Beogradu nosi broj pet koji je zauvek povučen iz upotrebe.

Međutim, kao što rekoh, ovo je samo delić onoga ko je i šta bio jedan jedini Radivoj Korać.

"Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. Sa druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihailove ulice tih šezdesetih godina.

Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač, ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim" — Borislav Stanković.

Foto: fiba.com

Ostavi komentar

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još