Ne mogu više, ali ovog puta stvarno... - Admiral Bet SPORT

Ne mogu više, ali ovog puta stvarno…

Marko Đinđić
Foto: StarSport

Kada su kablovski i satelitski operateri ušli u moj život, još kada sam bio klinac, mojoj sreći nije bilo kraja, pošto sam u početku dobio oko desetak sportskih kanala, a sada ih imam oko pedeset, što znači da u svakom trenutku mogu da dohvatim daljinski i promenim na bilo kakav sport, uglavnom fudbal, i da blenem ceo dan u ekran, dok ne počnem da polako čkiljim i dok me neko ne uhvati za ruku i odvede da vidim kolika mi je dioptrija potrebna. Premijer liga, Bundesliga, Primera, Serija A, pa čak i dosadni Francuzi, Liga šampiona, Liga Evrope, to gledamo skoro svi, ali ja sam u stanju da pogledam i Kup Rumunije, derbi Kazahstana Astana – Kairat, treće kolo kvalifikacija za Azijsku Ligu šampiona, ma mogu da gledam memorijalni turnir u Zaječaru, koji igraju lokalci bez majce i sa sudijom koji drži zastavicu i flašu od piva, sa onih smešnih slika što smo nekada gledali po internetu.

Ne, ovo nije plaćena reklama za kablovske i satelitske operatere, daleko od toga, već samo pokušavam da vam dočaram koliko volim fudbal i koliko sam u stanju da ga gledam, nebitno kojih 20 fudbalera zajedno sa golmanima šutira loptu na travnatoj podlozi sa iscrtanim belim linijama. Možda sam zato tu i gde jesam, postao sam sportski novinar, slažem reči svakoga dana u tekstove o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, spojio sam lepo i korisno, ljubav i posao, hobi i struku, i ne mogu biti srećniji zbog toga. Ali trenutno nisam srećan. Nimalo. Trenutno sam ogorčen, ne toliko besan ili ljut, odavno sam prestao to da budem, s obzirom koliko su mi voljeni klubovi doneli te "nesreće" u životu. Ipak, ovde se ne radi o klubovima, koji imaju neki drugi cilj od onoga o čemu ja pišem sada. A pišem o onom jednom sastavu za koji svi navijamo i kada on igra mi svi sklonimo šalove, majce, navijačke rekvizite, i sve ostalo što posedujemo, zaboravimo na sve rasprave i nesuglasice, i svi zajedno odemo na stadion ili sednemo pored malih ekrana, navijajući za one glavne, za one NAŠE.

Govorim naravno o fudbalskoj reprezentaciji.

Kult reprezentacije

Kao što sam gore i naveo, volim sve da gledam i svuda imam omiljeni tim, ali kada igra reprezentacija to je nešto drugo – to je moja država, to je moj grb, to je moj dres, to je moja himna, to su moji prijatelji, saborci, braća, kumovi, iako ih nikada nisam upoznao u životu i možda i neću nikada, ali se osećam kao da smo jutros pili kafu u bašti i ogovarali onog komšiju sa sedmog sprata što trese mrve baš tu gde mi sedimo. Naučiš kao klinac, ćale te nauči, deda te edukuje, stric ti doliva ulje na vatru, svi ti pričaju neke priče kako je reprezentacija igrala, pa tek onda o nekom klubu koji zavoliš, pusti ti pesmice, tablicu množenja i šta već ide uz to, prvo naučiš ko su Džaja, Piksi, Mijat, pa tek onda lanac ishrane iz prirode i društva. Ko je kome slomio kičmu iz driblinga, kako je malo falilo da padne Maradona, naučiš i o nesrećnim prečkama i kako je sudija hteo da bude drugačije, gledaš snimke na video kasetama, CD-ovima, pa sada i internetu i sve ti bude jasno.

Nebitno kako smo se zvali, SFRJ, SRJ, SCG, Srbija… Sve je to isto u principu i na tebi je da se prvo naježiš na gol Laneta Jovanovića protiv Nemačke, pa tek onda da se setiš utakmice protiv Australije. Jednostavno, to je reprezentacija i nema tu šta da se objašnjava.

Nismo Englezi, ali uvek smo verovali

Ne znam tačno kada je nastao taj prelaz, možda kada je otišao Radomir Antić, ali znam da nije postojao čovek koji je mogao da kaže: "E nećemo se ni plasirati", "E ispašćemo u grupama", "E popravljaće gol razliku nad nama", "E ja bih to mnogo bolje…", već smo svi verovali. Što se kaže u narodu žargonski – ložili smo se, i to maksimalno. Pravili smo taktike, bilo je pregršt emisija, kako ćemo koga da napadnemo, koga je najbolje da zatvorimo, pa onda kalkulacije, ko nam je najbolji protivnik u nokaut fazi, šta nam je potrebno da se provučemo do tamo… Slično je bilo i za kvalifikacije, gde smo punili stadione i dolazili i protiv Francuske i protiv Farskih Ostrva u istom broju. Uvek smo verovali, a sada se to potpuno izgubilo.

Situacija se skroz okrenula – ostao je mali broj ljudi koji veruje u nešto, a velika većina je sada onaj gore tip – "E…".

Više ne igraju najbolji

U ovom delu moraću da izuzmem Ramba Petkovića, koji se ne slaže baš uz ovaj podnaslov, ali tada smo imali Dejana Savićevića i Dragana Stojkovića Piksija na istoj poziciji, pa zarad ovog teksta i ovog posebnog pasusa, moraću da "progutam" to i skoncentrišem se na ovu priču sa neke druge strane.

Svađe sa savezom pojedinih igrača, i to onih koji su među najboljima, nesuglasice sa selektorima, problemi sa saigračima iz reprezentacije, i više ni sam ne znam koji su sve razlozi neigranja kapitena nekih jakih ekipa, važnih šrafova u nekim mašinerijama i grejanja klupe nekih igrača koji stvarno zaslužuju da kopačkama preoru livadu, mada najbolje bi bilo da ni ne ulazim u to, jer to nije možda tema za nas obične "smrtnike".

Ali jedna je prava istina – najbolji više ne igraju u reprezentaciji.

https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fmillenniumsport.rs%2Fapp%2Fapp-release-2.apk%3Ffbclid%3DIwAR2pMEqTw2B0t9Bixatxw-TzL3FQ594qMi-qSiZ_bwENHs8i3BXena76ZaM&h=AT2ivYaoe6o24DCFJb5_wwFOt0EXgbpZnaSI9ujS86i_eUT46Ys4YD442tffrjYYUmDISosa2byGcdkZsHZzcz87xhrlzECgQGgjtK4FOxvi-aBAC6oUc6snJoQ4cY2mf2f3Mw

I na kraju – nikom ništa

Trenutni selektor fudbalske reprezentacije Srbije izveo je 18 različitih sastava na teren, što govori da on nijednom nije izveo identičnu postavu na dve utakmice. E to baš ne razumem – razumeo bih da to radi Jirgen Klop, Pep Gvardiola, Žoze Murinjo ili tako neki trener, koji jednostavno ima 30 igrača svetske klase na raspolaganju, igra četiri različita takmičenja, bori se za trofej na više frontova, igra svaki treći dan, ali mi igramo za samo jedan cilj u svakom ciklusu, ne igramo na više frontova i igramo u razmaku od nekoliko meseci.

Valjda je potrebno da se nađe dobitna kombinacija u nekoliko prijateljskih mečeva i da se isproba na dve, eventualno tri zvanične utakmice, a zato je i napravljena ona Liga nacija, pa se sklopi startnih 11 koji se ne menjaju, eventualno dva mesta u ekipi se ponekad promene, pa se sa tom ekipom juri krajnji cilj, plasman na Evropsko ili Svetsko prvenstvo. Ali, ne – to kod nas nije slučaj.

Sinoć smo u Ukrajini videli da se čak promenila i formacija, u kojoj nikada nismo igrali, pa šta ste drugo očekivali kada bek igra štoper, vezista igra kombo beka, ofanzivni vezni igra defanzivnog veznog, a napadači igraju zajedno u tandemu po prvi put u karijeri?! Dobro, možda je pet golova u mreži previše, ali svakako nismo mogli da očekujemo da ćemo pobediti ubedljivo, a i setite se da je selektor rekao "da idemo da ne izgubimo",  a izašli smo ofanzivno i primili pet golova?!

I na kraju – nikom ništa. Pobedićemo Litvaniju u ponedeljak 3 ili 4:0 i sve će biti u redu. U njihovim očima.

Ne mogu ni ja više

Evo odmoriću i ja malo od reprezentacije. Neću lupati glavu. Nema potrebe.

Kada se opet ove četiri stavke spoje u jednu, ja se vraćam.

Kada kult ponovo bude postojao, kada opet budemo verovali, kada budu igrali najbolji i kada na kraju ne bude nikom ništa. Ja ću se vratiti. Tu sam. Pozovite me slobodno, a do tad ću malo odmoriti. Zaslužio sam. Pored mene i još sedam miliona ljudi…

Ne raskidamo – samo mislim da nam je potrebna mala pauza.

Zovi me kad se središ…

Foto: Starsport

Ostavi komentar

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još