Gledao sam "El Ninja", uživo, ONE noći…

Milovan Longinov
Foto: Jasper Juinen/Getty Images

Što bi rekao DR Nele Karajlić – "pamtim to kao da je bilo danas"… kada smo odmah posle dočeka Nove, 2012. godine, odlučili da odemo na dvonedeljno putešestvije po Španiji. Ne sećam se zašto je baš moralo da bude krajem aprila i početkom maja, čini mi se zato što je u tom periodu Sevilja najlepša, kada se održava "Ferija", nešto kao zrenjaninski Dani piva pa puta 10.

Elem, plan je bio ovakav – kupimo karte na vreme, u januaru, idemo u Sevilju kod jedne, u Madrid kod druge drugarice, ali pošto letovi vode preko Barselone, tu je ležala moja nada.

Prva stvar koju sam učinio, posetio sam sajt UEFA da vidim raspored polufinalnih mečeva Lige šampiona, a iako nije na red došla ni osmina, verovao sam da će se vasiona smilovati, jer znate kako kažu "kada nešto tako jako želite, vasiona učini sve da vam to i ispuni". Moja želja je bila da nekim čudom Barselona baš tog utorka, 24. aprila kada slećemo u Kataloniju, bude domaćin drugog polufinalnog meča Lige šampiona. I to je bio jedini dan, sreda je kasno, tada smo već čekirali kartu za Sevilju. Dakle, jedina opcija bila je – utorak, 24. april, revanš meč na "Kamp Nou". I bi tako.

I od tog trenutka, petodnevne posete Sevilji i Madridu, kod dragih prijatelja, pale su u drugi plan, ali, naravno, to nisam nikome smeo da kažem naglas. Barsa je u osmini finala igrala sa Leverkuzenom i to je već dobijeni dvomeč, a tako je bilo i na terenu. Barsa je spakovala 10 komada u 180 minuta, a u narednoj rundi rival je bio Milan. Posle tesnih 0:0 na "San Siru", sudija je pogurao Barsu u revanšu, onim penalom Neste nad Busketsom, ali trijumf od 3:1 svakako je bio zaslužen. Slavlje je moglo da počne, jer se tada žreb znao unapred i da će Barsa tog 24. aprila biti domaćin. Nije bilo bitno ko, bitno je da ću biti u Barseloni za polufinale Lige šampiona, a onda je i Čelsi overio plasman i zakazao duel sa Barsom. Na drugoj strani žreba bili su Real Madrid i Bajern Minhen, pa sam kao i čitav svet verovao u "El Klasiko" u finalu. To mi je i bila tema za razgovor sa Radomirom Antićem u njegovoj kući u Madridu, ali… ispali su i jedni i drugi.

No, da se vratimo na taj 24. april 2012. godine. Dan pre sleteli smo u Barselonu, rezervisali dva noćenja u hostelu u blizini "La Ramble", a ja sam čekao da se probudim i više ne moram da brojim još koliko noći treba da spavam do TE tekme. Pazite, ni u ludilu mi nije bilo ni na kraj pameti da bih mogao da budem na tribinama najvećeg stadiona Evrope, ali nekada vasiona može da vas iznenadi i više nego što vi poželite. Ustanemo, odemo na metro, zelena linija, stanica "Les Corts", čisto da vidimo kakva je atmosfera oko stadiona na dan utakmice. U najlepšem kraju Barselone bili smo negde oko podneva, baš kada je autobus sa igračima stigao na stadion na lagani trening, a ja sam se nabio na onu ogradu kao najveći klipan među dečurlijom i vikao "Ćaviii", "Pedroooo", "Pikeee"... meni je bilo dovoljno, idemo lagano da se spremamo da gledamo negde na ulicama tekmu i nadam se da ću noć provesti sa navijačima. I onda… u povratku vidim red na kasi i kažem "ček baš da pitam koliko su karte", prilazim, tenzija u stomaku raste, nada poslednja umire, ali… mogu da je kupe samo "club members". I tada prilazi mi polučudan tip i zove me na stranu i ponudi mi kartu. Nasmejao sam se i pomislio "druže, ajde odvali mi cenu, slobodno, ali zar ti ja delujem kao neki ludi Englezi koji ima par hiljada funti za ovu ekskurziju". Kad ono… ponudi mi kartu za 180 evra, STO OSAMDESET EVRA! Pomislih ko iz topa "kupujem, u narednih 10 dana jedem leba i jezika i idem kući najsrećniji na svetu". I bi tako.

Sumnjivo je bilo do samog kraja, lik me je zvao da dođem na neko igralište iza stadiona, i onda mi je izvadio zlatnu člansku kartu, sa likom od 75 godina i imenom nekog Hose Antonija, Pedra Luisa ili šta već… objasnio mi je da mi niko neće proveravati da li je moja, da samo ulazim sa čipom na karti i da se posle nađemo da mu je vratim. U prevodu, matori koji ima zlatnu člansku kartu i već 50 i kusur godina gleda Barsu, odlučio je da mu je tog dana toplo i da će preko nekog da utopi svoju člansku i zaradi lepu kintu, i nekog usreći.

Čitav dan sam bio u neizvesnosti. Plašio sam se da neću moći da uđem, da će me "provaliti", jer ma koliko bio širokog shvatanja, niko od nas ne može da pobedi u sebi ono "jbg, ipak smo mi Srbi, svima smo svugde sumjivi". Mislio sam da je nerealno da za 180 evra možeš da uđeš i da gledaš polufinale Lige šampiona na "Kamp Nou". Stigao samo rano, već oko 19.00, spreman da ako me ne puste, stignem negde da se stacioniram na vreme, ali.. nekako sam znao da ću ući. Kupio sam dres Erika Abidala, crni sa brojem 22 i stopio se sa masom kao da u Barseloni živim od malih nogu. Došao sam do svog ulaza, privukao karticu i onaj bar kod… ljudi, kada treba da se poljubite prvi put, ili gubite nevinost… to je mala maca naspram onoga što se meni dešavalo unutar čitavog organizma… "Senjor"… reče brka i pokaza mi put ka stepeništu i ulazu na tribinu… svet je stao, ja sam zanemeo, iako sam prvi put tekmu na Kampu gledao tačno tri godine ranije, protiv Sevilje, ali to je bila ligaška utakmica i Barsa je već osvojila titulu.

Gledam levo, gledam desno, gore, ne vidim kraj tribine, još su poluprazne, ali tu je Viki Valdes, moje mesto je odmah iza njegovog gola, odnosno 17 red tačno naspram spoljne linije šesnaesterca, reklo bi se – savršeno.

Smestio sam se na svoje mesto, ali problem je bio što je tu bila baš ona stara garda, koja sedi i skače sa mesta samo eventualno kada Barsa da gol… a ja.. skakao sam na svaku loptu koja je dolazila do šesnaesterca, nakon što su me deseti put povlačili da sednem uz nepoznate katalonske psovke, objasnio sam im da sam novinar iz Srbije i da sam došao samo zbog ove utakmice… na svaku sledeću loptu koja je kružila oko 16, skakali su sa mnom… a onda je Inijesta spakovao u malu mrežicu, baš tu u pravcu gde sam ja sedeo i video sam odmah da ulazi… Oleeeeee! Ubrzo, nova akcija, ISAK KUENKA vraća povratnu za Busketsa na peterac – 2:0! Gotovo jeeee! Barsa ima 2:0, prvu je Čelsi dobio 1:0, ali je Džon Teri dobio crveni u prvom delu i imamo i igrača više… Ipak, Ramires je smanjio na 2:1 u finišu prvog poluvremena, a onda je i Mesi zategao prečku iz penala i nismo mogli da se vratimo.

Foto: David Ramos/Getty Images

Roberto Di Mateo je odlučio da napravi izmenu, uveo je Fernanda "El Ninja" Toresa da proba da učačka taj jedan gol i overi plasman. Viktorije ispred Čehovog gola trajale su kao večnost za navijače Čelsija, ali za nas, delovalo je da Barsa neće moći ništa i da se igra još tri dana. I onda jedna ispucana lopta, "El Ninjo" prima loptu sam na polovini, dribla Valdesa i vodi Čelsi u finale.

Posle utakmice, ostao sam još malo da sedim na tribini, da sačekam da se isprazne i čekao da osećaj tuge počne da radi… gde je? Znam koliko bi ovo bolelo da sam gledao sa Matom bratom na TVu u Novom Sadu ili Zrenjaninu, a ovde sam tako nekako normalan?! Onda sam video na tribini levo od mene dedu i unuka kako zagledano gledaju u teren sa suzama u očima i shvatio sam – "pamtiću ovo do kraja života, kako da budem tužan?".

Foto: David Ramos/Getty Images

Posle utakmice, polučudni tip me je čekao na istom mestu, vratio sam zlatnu kartu, moji saputnici su mislili da mi se svet srušio i da će mi putovanje propasti, ali ništa nije moglo da mi pokvari taj osećaj. Pomislio sam da je Fernando Tores iz najboljih dana tada bio u Barsi, mi bismo prošli dalje. Pep Gvardiola je samo te sezone odlučio da nema nijednog klasičnog napadača, pošto je godinu pre najurio i Anrija i Zlatana, verujući da Mesi može sve kao "desetka" i "lažna devetka", uz pomoć Aleksisa Sančeza i Seska Fabregasa.

"El Ninjo" je rešio taj meč i nekako mi je bilo i drago što je baš on bio taj. U Čelsiju ga pamte po tom golu, i čak mu ni on nije doneo startnu postavu u finalu, koje je Čelsi dobio na "Alijanc areni" posle penala.

Pet dana kasnije, došao sam kod Radomira Antića, pričali smo četiri sata o fudbalu, mogli smo i četiri dana… "ja došao kod vas da najavimo potencijalno finale dva vaša kluba u finalu Lige šampiona, kad ono"… "vidi, da ti kaže tvoj Radomir, da je Gvardiola imao Toresa, kakav god da je, Barselona bi bila u finalu"

Foto: StarSport

Te reči su mi ostale zauvek urezane, "El Ninjo" je za mene uvek bio poseban, tako drag, a kakav i da bude kada ga i danas zovu "El Ninjo"? Ubitačan pred golom, tanan, brz, vihoran, simpatičan, sa onim dečijim osmehom… Danas je pak "El Ninjo" odlučio da se penzioniše, a da nikada nije ispunio moje čudne zamisli, koje i nisu bile toliko sulude, pošto je isto pomislio i Radomir – da zaigra u Barseloni. U svojim najboljim danima, kada je Barsi bila potrebna jedna takva "devetka" kada Mesi nije mogao sve sam. I kada je falio jedan ludak koga niko ne prati, da ga čačne za 3:1 umesto za 2:2 i odvede bordo-plave u finale Lige šampiona.

Sedam godina kasnije, istog tog dana, 24. aprila, i to opet baš na utorak, u ranim jutarnjim časovima rodio se i moj "El Ninjo" Mihailo… Ko zna šta će doneti neki novi 24. april, a do tada, ostaje sećanje na jednu noć u Barseloni i Fernandov gol za finale Lige šampiona, baš tu na tridesetak metara ispred mene… pa možda baš moj "El Ninjo", nekog novog 24. aprila, ispravi za svog tatu sve ono što je želeo da bude drugačije, na nekoliko metara od gola, gde je Tores predriblao Valdesa i poveo Čelsi u finale…

Foto: Jasper Juinen/Getty Images

Ostavi komentar
1 Komentar
  1. […] Gledao sam "El Ninja", uživo, ONE noći… […]

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još