Klasik Premijer lige, taj gol Arsenalu i nekoliko godina kasnije – tebe nema - Admiral Bet SPORT

Klasik Premijer lige, taj gol Arsenalu i nekoliko godina kasnije – tebe nema

Dušan Ninković
Photo by Nigel Roddis/Getty Images

Ne postoji mnogo fudbalskih mečeva za koje tačno znam šta sam radio u trenutku odigravanja. Loš sam sa pamćenjem datuma, na utakmice idem kad god imam priliku pa sam uglavnom na stadionu, a i sve sam zaboravniji kako godine prolaze.

Ambijent

Jedan od mečeva kojih se sećam kao da je juče odigran je i susret između Arsenala i Njukasla. Jeste, onaj u kom su crno-beli sa severa zemlje nadoknadili ogroman zaostatak i izborili 4:4 na kraju meča. Nestvaran meč, potpuna ludnica.

Bio je to neki početak februara, sada već pre osam godina. Brat mi je rođen početkom februara i baš tog dana slavio je rođendan. Gomila neke pomahnitale dece letela je po sobi kao da je ispaljena iz katapulta, a ja sam samo želeo da gledam fudbal.

Igrao je tim za koji navijam, još iz dečačkih dana, možda čak i punu deceniju pre tog događaja. Igrao je Arsenal, gostovao je Njukaslu i bilo je to jedno od popodneva koje je trebalo mirno provesti uz televizor.

Već u prvom minutu, Teo Volkot je postigao gol za prednost. Dva minuta kasnije, nju je duplirao Johan Đuru. Nakon deset minuta igre, na semaforu je pisalo 0:3. Robin van Persi je postigao treći pogodak, a posle 25 minuta igre i četvrti. Ličilo je na rapsodiju.

Sve do momenta u kom Abu Dijabi, čovek staklenih kolena i svih ostalih delova tela ne dobija crveni karton. Iako ima ubedljivu prednost, Arsenal ulazi u problem. Džoi Barton sa penala u 68. minutu, pa Best nekoliko minuta kasnije, pa opet Barton sa penala. Sad je već panika. Čeik Tiote postavlja konačnih 4:4.

Davno, davno

Kada sada pretresem stvari, to je stvarno bilo davno. Bio je to onaj Arsenal u kom je Fabregas nosio kapitensku traku. Na golu onaj lošiji od dva poljska golmana, ovaj dečko što je sad u Juventusu. Gael Kliši i Bakari Sanja po bokovima.

A Njukasl? Tek su ni posebna priča. Na golu Stiv Harper, pa onda Koloćini, Tejlor, Enrike koji je u međuvremenu pobedio opaku bolest. Ludi Barton, kapiten Nolan, pa još jedan borac protiv bolesti u vidu Gutijezera,… Na klupi i Sol Kembel, Arsenalov nekadašnji štoper.

Bio je tu i Čeik Tiote, omaleni Afrikanac, dečko iz Obale Slonovače koji je preteča Ngolo Kantea. Neumoran, borben, prava radilica na terenu. Jedino što je bilo različito u odnosu na Francuza, večito nasmejanog člana Čelsija, je pogled kojim možeš ’’seći lubenice’’.

Čeik Tiote

Ponikao je u lokalnom, poluamaterskom klubu. Odrastao je sa devetoro braće i sestara, u ogromnoj porodici. Nije bilo uslova za školovanje, za trčanje za loptom jeste. Primetio ga je Anderleht, koji ga je već 2005. godine doveo u Evropu.

Okolnim putem, preko pozajmice u Rodi i angažmana u Tventeu, stigao je do Njukasl. ’’Svraka’’ je bio sedam godina, pre nego što će se preseliti u Kinu. Nastupao je za Peking Enterprajs, tadašnjeg drugoligaša. Odigrao je samo 11 mečeva.

Za mene, Čeik Tiote je bio jedan od najboljih kalsičnih zadnjih veznih na svetu. Ja sam neko ko na tim pozicijama više voli igrače sa jasno definisanom ulogom. Tioteov posao se zna, on je rešen da pokvari igru protivničkog tima i daće sve od sebe da u tome uspe.

Izuzetno sam ga cenio, čak smatrao da može da igra i u jačim ekipama, ali je Njukasl bio vrhunac njegove karijere. Postepeno, ostajući na tom istom nivou fudbala, on je padao i padao, iako po godinama nije morao napušta najjaču ligu u Engleskoj.

Prerana smrt

Reprezentativac Obale Slonovače je preminuo u Pekingu, a razlog njegove smrti bilo je srce. Iako još uvek mlad (30 godina) i u punom trenažnom procesu, telo nije moglo da se izbori. Preminuo je petog juna 2017. godine, na treningu svog kluba.

Iza sebe je ostavio porodicu, modnu liniju na kojoj je godinama radio, navijače i saigrače. Svi su bili u šoku, a o Tioteu najbolje govore izjave njegovih trenera. Svi oni, od Hjutona do Beniteza, imaju samo lepe reči za momka iz Abidžana.

Zašto baš Čeik?

Mogli smo i nekog drugog u Facu nedelje, zar ne? Priča o Čeiku Tioteu je nešto što mene lično pogađa. Iako nije bio igrač tima za koji navijam, iako nije bio meni blizak ni na jedan način, Tiote je bio jedan od fudbalera koje sam gotivio.

Kao što je bio slučaj sa Mark Vivijen-Foem, igračem čiju sam sličicu imao kao dečak u nekom od albuma, a kog verovatno nikada nisam video kako igra fudbal. Kao što je legendarna ona slika na kojoj Nemanja Vidić pokazuje majicu sa likom svog prijatleja Vlade Dimitrijevića.

Danas bi, 21. juna, Čeik Tiote napunio 32 godine. Zbog toga je ovaj tekst nastao. Moglo je da bude o nekome drugom, ali nemojte zameriti, emocije su pobedile. I pazite na sebe, zdravlje je najbitnije.

Photo by Nigel Roddis/Getty Images

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još