Luka Jović kao nikada do sada: Od Batara do Madrida - Admiral Bet SPORT

Luka Jović kao nikada do sada: Od Batara do Madrida

Nemanja Đorđević
Photo by Denis Doyle/Getty Images

Luka Jović postao je ovog leta najskuplji srpski fudbaler u istoriji.

Posle spektakularne sezone u dresu Ajntrahta iz Frankfurta, nekadašnji učenik Crvene zvezde prešao je u madridski Real za čak 60.000.000 evra.

Osim proste činjenice da je naš reprezentativac, ništa tu ne bi bilo čudno – imajući u vidu tendencije u modernom fudbalu – osim ako niste upoznati sa počecima i prvim fudbalskim koracima sjajnog dvadesetjednogodišnjeg centarfora.

Momak rodom iz omalenog sela koje broji 150 kuća odlučio je da "otvori dušu", putem platforme "Players tribune", i predstavi se celom svetu, od odricanja u ranoj mladosti, borbi sa opakom bolešću rođene sestre, tome šta za njega predstavlja Crvena zvezda, a šta reprezentacija Srbije…

Uživajte.

Foto: StarSport

Ponekada pomislim da sam prosto rođen s tim.

Svako od nas poseduje određene talente, a ja mislim da je moj da postižem golove.

Ne znam ni sâm kako sam na kraju završio kao centarfor, ali, isto tako, od kako pamtim – oduvek sam bio opsednut golovima. Kada sam bio dete, imao sam dve video kasete sa svim golovima sa Svetskog prvenstva, zaključno sa onim 2006. godine.

Pamtim da sam bio opčinjen čuvenim napadačem Kameruna Rožeom Miliom na Svetskom prvenstvu 1990, kao i, naravno, Ronaldom – pravim Ronaldom. Bio sam opsednut načinom na koji je radio "biciklicu"golmanima. To je toliko brzo radio da je delovalo kao mađioničarski trik, a ja sam pokušavao da ga ponovim kod kuće. Ronaldo je igrao fudbal sa takvom lakoćom, do te mere da je delovalo da to radi sa 30 odsto svojih mogućnosti – meni je to bilo neverovatno.

Definitivno su njegov stil i samopouzdanje ostavili trag na mene.

Photo by Brian Bahr/Getty Images

Pretpostavljam da su moji treneri videli taj instinkt u meni, pošto su me od mojih prvih fudbalskih koraka stavljali na mesto napadača. Otac me je upisao u tim pod imenom FK Omladinac u Loznici, gradu u Srbiji, a sećam se da je sve bilo plavo. Ograda, klupski hotel… Bio sam u čudu. Kada biste videli fotografiju – smejali biste se, pre svega jer je teren veoma mali, ali je za mene bio prvi pravi. Svaki fudbaler ‘oseća’ to u sebi, čak i kada je veoma mlad.

Verovao sam da su svi tereni na svetu plavi. Tek kada me je primetio skaut Crvene zvezde shvatio sam da postoje i druge boje u fudbalskom svetu. Imao sam osam godina, nisam mogao ni da pretpostavim na koja će me sve mesta fudbal odvesti.

Odrastao sam u mestu pod imenom Batar. Ne očekujem da znate za njega – ne brinite se. To je veoma malo mesto, sa samo 105 kuća u celom selu. Ali za mene je posebno. Sećam se da mi je jednom jedan čovek rekao – ‘Moje selo je lepše od Pariza’. A to je zaista i način na koji ga i ja vidim.

Gotovo celokupno stanovništvo bavi se poljoprivredom, a ako biste ih upitali u šta veruju rekli bi vam dve stvari – da vredno radite i da sanjate velike stvari. Svi u Bataru štede kako bi pomogli svojoj deci da odu na školovanje ili se presele u veće gradove gde će pronaći posao.

Isto važi i za mene. Moji roditelji su vredno radili kako bi mi pomogli da pronađem svoj životni put. Dok sam odrastao, moj otac je bio vlasnik supermarketa. Ali, ako bi imao lošu godinu – morao je u banku po kredit, kako bi svakog dana mogao da me vodi na trening.

Foto: StarSport

Stric mi je radio u Rusiji. Kada bi čuo da imamo finansijskih problema kupovao bi mi kopačke i patike ili slao novac mom tati. To je nešto posebno kod srpskih porodica, barem ja tako mislim. Svi smo veoma, veoma bliski. Moralo je tako da bude.

Ne volim previše da pričam o tome, kada sam imao devet ili deset godina – starija sestra mi se teško razbolela. To je bio trenutak koji je obeležio naše živote. Doktori su saznali da boluje od leukemije i mnogo vremena provela je na relaciji kuća-bolnica.

Mama je morala da prestane da vodi prodavnicu kako bi se brinula o njoj. Tokom cele godine smo bili razdvojeni. Ja sam sa ocem živeo kod dede, između odlazaka i dolazaka iz Beograda sa treninga Crvene zvezde, dok je mama bila sa sestrom.

Bilo je to izuzetno teško vreme za sve nas. Ono što najbolje pamtim jeste kada sam se jednom prilikom vratio sa utakmice u Beogradu, u Batar. Otac me je vozio kući sa treninga, da bi potom stao da pokupu ujaka i još jednog rođaka. Najpre nisam znao šta se događa, ali sam onda saznao da ćemo imati veliku proslavu.

Stigli smo do kuće, kada sam ugledao sestru koja je na glavi imala jednu od onih rođendanskih papirnih kapica… Rekli su nam da je izlečena. Bio je to neverovatan osećaj, samo saznanje da će s njom sve biti u redu, jer sam dugo bio veoma uplašen.

Foto: StarSport

Kada je ona pobedila bolest, to mi je dalo dodatan žar za uspehom. Želeo sam da budem pobednik poput nje. Moj san bio je isti kao i svakom drugom detetu u Bataru – da igram za Crvenu zvezdu i da postignem gol u ‘večitom’ derbiju protiv Partizana. Za one koje nisu iz Srbije to je malo teže razumljivo.

Posebnost Crvene zvezde teško je opisati.

Možda vi za nju znate zbog čuvenog tunela? Kada ljudi dođu u Zvezdu kažu da izgleda ukleto… Zidovi su prekriveni grafitima i veoma je mračno. Verujem da se neki momci plaše od takvih stvari? Za mene je to potpuno normalno. Prolazio sam njime kada sam imao osam, devet godina… Dok sam bio jedna od ‘maskota’.

https://www.youtube.com/watch?v=ZiGg5weEz1Y&t=313s

Kada čujete atmosferu na stadionu ostanete u čudu. Tamo je jedino pobeda važna, sve osim toga je neuspeh. Postoji i priča od pre nekoliko godina, kada smo se mučili sa rezultatima, dok je klub bio u teškom finansijskom trenutku. Pojedini igrači napisali su pismo u kom su se obratili navijačima rečima – ‘Gledajte, situacija je teška. Klub čak ne može sebi da priušti ni šampon’.

Sledećeg dana, navijači su im u automobile ubacili šampone.

Foto: StarSport

Shvatate šta hoću da kažem? To je više od fudbalskog kluba. Odrastanje u takvom okruženju da vam samopouzdanje da se više ničega ne plašite. Kada sam imao šesnaest godina, debitovao sam u meču protiv Vojvodine, ali da vam skratim priču…

Bili smo u hotelu u gradu noć uoči meča, nešto što je bilo potpuno novo za mene jer u mlađim kategorijama, kojih sam do tada bio član, karantin ne postoji. Sedeo sam u sobi sa cimerom i jako sam ogladneo, pa smo otišli da kupimo nešto da pojedemo. Kada smo se vratili, zatekli smo trenere u baru hotela i bili su šokirani kada su nas videli. Mi nismo razumeli zbog čega, da bi nas trener upitao da li smo svesni koliko je sati?

Ostalo je još pola časa do ponoći, urlao je na nas – ‘Trebalo je već u 23:00 da ste u krevetu!".

Iskreno nisam znao da to tako funkcioniše! Imao sam samo šesnaest godina! Bio je baš ljut, ali sve što mogu da vam kažem jeste da sam pucao od samopouzdanja kada sam sutradan izašao na teren. Za mene, postizanje golova je čist instinkt. Mislim da je to moja omiljena ‘poslastica’.

Nebitno je šta se događa, kada biste mi rekli da smestim loptu u mrežu, onda bih bio u potpunosti fokusiran. I tada sam dao gol. Sećam se da sam pogledao u navijače koji su slavili, bio je to nadrealan osećaj za mene. Jer Zvezda za mene predstavlja člana porodice. Oduvek sam želeo da igram za nju, čak i kada sam imao priliku da pređem u veće klubove – nisam želeo da odem.

Foto: StarSport

Zapravo, to i jeste istinita priča, kada me je Benfika tražila 2016, rekao sam majci da ne želim da idem i sećam se njenog odgovora – ‘Dušo, znamo da voliš Zvezdu više nego nas, ali moraš sebe uvek da staviš na prvo mesto".

Verujem da to govori sve o mom odnosu sa Crvenom zvezdom. Samo što mi se majka brine da više volim nju od nje.

Na kraju, odlučio sam se da odem u Benfiku i napravim korak napred u karijeri. Iako i dalje mislim da se sve odigralo prebrzo. Porodica mi znači sve na svetu i nisam bio spreman da ih napustim. Kada se sa samo osamnaest godina preselite u mesto daleko 3.000 kilometara, zemlju čiji jezik ne govorite… Onda prestaje da se radi samo o fudbalu. Život vam nikako nije jednostavan.

Kada smo prvi put stigli u Lisabon, često sam mislio o kući i počinjao sam da plačem bez ikakvog razloga. Bio je to veoma loše period moje karijere jer sam se osećao tako usamljeno… Ali, na sreću, sve se promenilo onog trenutka kada sam otišao u Ajntraht iz Frankfurta.

Uvek ću voleti i ceniti Ajntraht, najviše jer to nije klub gde se sve vrti oko novca ili skupih igrača. Već je u prvom planu timska povezanost i neverovatna ujedinjenost sa navijačima. Počeo sam ponovo da uživam u fudbalu kada sam otišao tamo. Kada smo 2018. godine osvojili Kup Nemačke, atmosfera na stadionu i u gradu bila je ‘naelektrisana’. Podsetilo me je sve to na Zvezdu, a i stekao sam veliki broj prijatelja za ceo život tokom vremena provedenog u Frankfurtu.

Photo by Alex Grimm/Bongarts/Getty Images

Jedina stvar za kojom žalim jeste polufinale Lige Evrope protiv Čelsija. To je jedan od retkih trenutaka u mojoj karijeri kada sam plakao zbog tuge, ali ne onog trenutka kada smo izgubili na penale… Već kada sam ugledao naše navijače dok smo izlazili sa terena – pevali su klupsku himnu sa suzama u očima, uprkos tome što smo izgubili…

Bilo je to, još jedno, potpuno novo iskustvo za mene. Da igram za navijače koji te podržavaju i kada izgubiš. To je prava retkost u fudbalskom svetu, pa sam bio veoma tužan kada sam odlazio… Taj klub mi je promenio karijeru.

Upravo zbog partija u Bundesligi sam i dobio priliku da zaigram za svoju zemlju na Svetskom prvenstvu 2018, još nešto je nemoguće dočarati rečima. Sećam se da sam se zajedno sa Markom Grujićem zagrevao za meč za Brazilom, mislio sam da će stadion svakog časa ‘eksplodirati’. Vratili smo se u svlačionicu, bili smo ‘gola voda’… Tokom trajanja samog meča ništa ne osećate, prosto otupite… Tek na kraju sagledate kompletnu sliku, shvatite šta se uradili i postigli.

Za mene, momka koji je potekao iz malog sela u Srbiji, gledajući kasete sa Ronaldom, igrati protiv Brazila bilo je nešto posebno.

Mnogo toga mi se veoma brzo dogodilo. Pre samo nekoliko godina, maštao sam samo da igram za Crvenu zvezdu… Polufinale Lige Evrope, Mundijal i, sada, transfer u Real Madrid. Neverovatno.

Photo by Alex Grimm/Bongarts/Getty Images

Opet, ponoviću, najvažnija stvar za napadača je samopouzadnje. Nikada nisam sumnjao u to. Osećam da sam rođenjem dobio taj kvalitete i nikada ni u to nisam sumnjao.

Pomalo je i smešno, poslednji put kada sam igrao za nacionalni tim saigrač Stefan Mitrović mi je rekao – ‘Čoveče, šta bih ja sve mogao da uradim da imam tvoje samopouzdanje’.

Ali, za mene je sve to logično. Kako možete da bude centarfor, a da niste samouvereni? Za našu poziciju je najvažniji kraj, a ne početak.

Time se i ja vodim, a krenuo sam iz malog srpskog sela od 105 kuća, za koje verovatno niko nije ni čuo…

Gde će me ova priča dalje odvesti? Šta ću postići? Kakav će biti kraj?

Ne znam, ali znam da i dalje imam najveće moguće snove.

Veoma sam uzbuđen zbog dolaska u Madrid, uz još jednu poruku svima u Ajntrahtu iz Frankfurta što su dve godine bili moja porodica i moj dom.

Hvala.

https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fmillenniumsport.rs%2Fapp%2Fapp-release-2.apk%3Ffbclid%3DIwAR2pMEqTw2B0t9Bixatxw-TzL3FQ594qMi-qSiZ_bwENHs8i3BXena76ZaM&h=AT2ivYaoe6o24DCFJb5_wwFOt0EXgbpZnaSI9ujS86i_eUT46Ys4YD442tffrjYYUmDISosa2byGcdkZsHZzcz87xhrlzECgQGgjtK4FOxvi-aBAC6oUc6snJoQ4cY2mf2f3Mw

Foto: ScreenShot

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još