Wunderkind - Admiral Bet SPORT

Wunderkind

Nemanja Đorđević
Foto: Instagram@JoaoFelix

Naslov poslednje kolumne "La pelota no se mancha" u bukvalnom prevodu sa nemačkog jezika glasi čudo od deteta.

Termin koji je postao sve uobičajeniji kada je u pitanju moderni sport, do te mere da se stiče utisak da se takva "titula", u želji da se opiše nečiji talenat, "nesrazmeran" broju godina, i prelako dodeljuje.

U poslednjih nekoliko decenija imali smo obostrane primere ove priče – i dobre i loše, ali je ipak nešto više onih u kojima protagonista nije ispunio "bajkovita predviđanja", najčešće popuštajući pod ogromnim pritiskom.

I naš poslednji "junak" nalazi se u takvoj situaciji, međutim njegov slučaj poseban je iz jednog prostog razloga – pošto je madridski Atletiko na račun Benfike  uplatio 126.000.000 evra.

Rođen je 10. novembra 1999. godine, a njegovo ime je Žoao Feliks Sekeira.

Photo by Octavio Passos/Getty Images

Prvo je dete Karle i Karla, učitelja u lokalnoj osnovnoj školi u Vizeu – gradiću od 100.000 stanovnika, prestonici istoimene regije za koju se veruje da je rodno mesto portugalskog kralja Afonsa Enrikesa, ali i prostora koji su nekada naseljavali i Rimljani i Vizigoti.

Rastao je sa mlađim bratom Ugom, dok je majka nedavno otkrila da se, i pre nego što je prohodao, nije odvajao od stare fudbalske lopte njegovog oca, jedne od barem petnaest u kući…

"Kada je počeo da trči, dnevna soba nam se ubrzo pretvorila u fudbalski teren. Komode i stočići bili su golovi, a ‘nevine žrtve’ često stvari koje su se nalazile na njima, mada ni luster na plafonu nije bio pošteđen. Prvo je naučio da dribla, pa da hoda (smeh)…", prisetila se Karla.

Kako je brzo "prerastao" stan, na pravi fudbalski teren prvi put ga je odveo otac, u obližnjoj školi fudbala u Tondeli, da bi ga već sledećeg dana, posle Žoaovog neprestanog insistiranja, upisao među "petliće" Pestinjasa.

Koliki je talenat zaista bio, iako je bio sitan i nizak, govori i podatak da su ga nadaleko čuveni skauti Porta, jednog od najvećih klubova u zemlji, posle samo godinu dana "prekomandovali" u svoju akademiju – nedugo pre njegovog osmog rođendana.

Foto: Instagram@JoaoFelix

Pet godina proveo je u mlađim kategorijama "Zmajeva", ali se ujedno suočio i sa prvim velikim izazovom u karijeri. Poput našeg Luke Jovića, koji je svakog dana putovao iz Batara za Beograd, i Žoao je morao da prelazi više od 250 kilometara kako bi prisustvovao treninzima.

Ljudi iz kluba smatrali su da će selidba u Porto pomoći u rešavanju problema, a u stvari se samo stvorio novi. Feliks se po prvi put na duži period odvojio od porodice, postao depresivan i pomišljao čak i da ostavi fudbal…

https://www.youtube.com/watch?v=ZiGg5weEz1Y&t=313s

"Nisam puštao očevu ruku dok smo nosili stvari u moj novi stan. Sećam se da sam plakao čitavog tog dana, ponavljajući ocu da ne želim da ostanem, da ne želim da igram fudbal i da želim da živim s njima… Međutim, sve se promenilo posle razgovora koji sam imao s ocem, odnosno njegovog motivacionog govora. Od tog trenutka sam znao da imam veliku šansu da uspem", iskren je Žoao.

Na svu sreću, u tome ga je sprečila upravo porodica. Ako ne svakog, gotovo svakog drugog dana dolazili su mu u posetu, dok je Karlo često koristio priliku i da ga iznenadi – tako što ga ili sačeka posle treninga ili u stanu u blizini stadiona kako bi odigrali partiju fudbala na Plejstejšenu.

"On tada nije bio svestan koliko je talentovan i šta sve može da postigne uz kvalitetan rad. Bio je samo dečak koji je neizmerno voleo svoju porodicu, isto koliko i fudbal, a nije ni prvi ni poslednji koji se tako osetio, u toj situaciji. Razgovarali smo, objasnio sam mu da je sve to normalno i danas je tu gde i jeste", otkriva Karlo, nekadašnji poluprofesionalni fudbaler.

Iako je, pošto je pronašao mir u glavi, postao kapiten u svom uzrastu i počeo da pruža sve bolje partije, došlo je do iznenađujućeg preokreta, imajući u vidu spominjani renome ljudi zaduženih za mlađe kadrove u Portu.

Na kraju takmičarske godine 2013/2014 nije mu ponuđen ugovor, ali je već istog dana dobio nekoliko ponuda, na kraju prihvativši onu od najvećeg rivala "Zmajeva". Zbog svega, ono što se događalo u naredne dve i po godine donelo nam je jednu od najlošijih procena u istoriji sporta.

Za mladi tim "Orlova", koji se takmiči u drugoj ligi, debitovao je već sa šesnaest godina kao najmlađi u istoriji, da bi sezonu okončao sa 13 nastupa, pet golova i četiri asistencije, dok je sudbina htela tako da prvi pogodak bude baš na utakmici sa Akademikom iz Vizea.

Značajno je izrastao za dva leta, prebacio je 180 centimetara, ali je i dalje imao jedva nešto više 60 kilogarama. Pored izuzetne tehničke obučenosti – od driblinga, preko dodavačkih mogućnosti i veoma kvalitetnog šuta – po samoj kretnji na terenu i načinu na koji percipira igru bilo je jasno da se ne radi o samo još jednom velikom talentu.

I, činjenica da je postao četvrti najskuplji igrač od kada je fudbala, odnosno drugi najvredniji tinejdžer u istoriji posle Kilijana Mbapea, govori sama za sebe, možda njegova debitanska sezona među profesionalcima najbolje opisuje o kakvom se "čudu od deteta" zaista radi.

Pošto je potpuno "eksplodirao" u B timu, predvodivši ekipu do finala omladinske Lige šampiona (poraz od Salcburga 2:1) sa šest pogodaka – Rui Vitorija odlučio je da je vreme da postane deo onog najvažnijeg tima…

"Vatreno krštenje" imao je protiv Boavište (2:0), pre nego što je postao najmlađi strelac u gradskom derbiju sa Sportingom (1:1) sa nepunih devetnaest godina.

Brzo je postao i apsolutni ljubimac navijača, a promena trenera polovinom sezone donela mu je još veću minutažu jer je Bruno Lage, Vitorijin naslednik, kako kaže, bio opčinjen lakoćom s kojom Feliks vara rivale, trudeći se da istovremeno podigne i publiku na noge svojom lucidnošću.

Usledila je simultanka u drugom duelu sa "Lavovima" u sezoni (4:2), sada na strani, pa spektakl u trijumfu nad Ajntrahtom iz Frankfurta u Ligi Evrope – "začinjen" istorijskim het-trikom, ponovo, kao najmlađi u istoriji.

Debitansku sezonu završio je sa impresivnih 20 golova, uključujući i onaj u poslednjem kolu za overu titule, uz još 11 asistencija.

Foto: Twitter@atletienglish

Donedavno stidljivi dečak, kome je porodica bila važnija od fudbala, našao se na naslovnicama renomiranih sportskih listova i u tefterima gotovo svih skauta ovoga sveta, pa su već tokom zime krenule priče da ide "ovamo ili onamo" za devetocifreno obeštećenje.

Na kraju je Dijego Ćolo Simeone bio brži od svih, novac dobijen prodajom Antoana Grizmana Barseloni samo je preusmerio u Portugal, a Žoao je u Madrid stigao posle još jednog ispunjenog sna.

Upoznao je Kristijana Ronalda, ali ne na nekoj ceremoniji ili svečanosti, već kada je seo pored njega u svlačionici pred polufinale Lige nacija. Kako je istakao, osetio se kao da ga je džojstik uvukao u televizor, želeći da pipne svog idola samo kako bi se uverio da ne sanja.

Odigrao je poslednjih dvadesetak minuta protiv Švajcarske, a samo devedeset kasnije podigao i svoj prvi trofej u karijeri, posle minimalnog trijumfa saigrača nad Holandijom.

Ako do sada niste imali prilike da ga gledate, u susret novoj sezoni, koju kao i vi ne možemo da dočekamo, samo ćemo vam ostaviti ovo ovde…

https://www.youtube.com/channel/UCAnT6GwCcd5_qfx42WkIFxQ/videos

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još