Sve na svetu rodila je majka

Milovan Longinov
Foto: StarSport

Kažu da je jedini univerzalni osećaj za sve ljude, svih rasa, svih uzrasta, na svim meridijanima na kugli zemaljskoj – ljubav koju osetimo prema svojim majkama. Kažu, da smo u datom trenutku, kao i u svemu ostalom – najgluplji, i da toga postanemo svesni onda kada je najmanje potrebno – kada je izgubimo. Ako me pitate ko to kaže, ne znam. I zato, ne želim ni da pomislim kako se danas oseća Vasilije Micić.

Vest dana, nažalost, stigla je iz Kine. Majka našeg košarkaša Vase Micića izgubila je bitku sa opakom bolešću. Vest godine jeste da je Veliki Vasa odlučio da ostane u Kini. Sa svojim saigračima. Sa svojom ekipom. Da se bori za zlato koje čekamo i koje očekujemo svake godine od 2002, jer, Bože moj, takav smo narod – prvaci sveta. Da ostane, iako tamo ne treba da bude. Da tamo ostane, na desetak hiljada kilometara daleko od jedinog mesta gde bi svaka osoba na svetu želela, i trebalo da bude, više od svega.

E, to vam je, dragi moji, biti… ne znam. Bojim se da upotrebim bilo koju hiperbolu, koja u ovom slučaju jedino to ne bi bila, da ne uvredim našeg Vasu.

Setio sam se baš danas one konferencije za medije na kojoj je veliki Šarunas Jasikivičijus "prodrmao" sve društvene mreže. Ukratko, još jedan u nizu "klikolovnih" novinara, upitao je trenera Žalgirisa da prokomentariše slučaj Augusta Lime, koji je zbog rođenja deteta propustio polufinalnu seriju u domaćem prvenstvu.

Šta mislim o tome? Pa, ja sam mu rekao da ode!

Novinar nije stao, i na pitanje da li je tako nešto normalno, da najbolji igrač napusti tim u tako važnom trenutku, odgovorio je:

Da li imaš dece? E, kada budeš imao svoje dete, shvatićeš šta je najvažnija stvar na svetu. To je vrhunac koji možeš da doživiš u životu. Vau, kakvo pitanje si postavio. Ti misliš da je košarka najvažnija stvar na svetu? Polufinale? Kada budeš dobio svoje dete, shvatićeš šta je najvažnija stvar, i tada mi se javi da opet razgovaramo. Jer, ne postoji ništa lepše u životu, nego kada vam se rodi dete. Nebitne su titule, nebitno je sve ostalo.

E, vidite, rođaci. To je suština. I ništa drugačije nije danas. Nažalost, kao što je ovo ispričao veliki Šarunas kao najsrećniji trenutak, naš Vasa je doživeo najtužniji u životu. I ostao je tamo, daleko. Sa ekipom. Onom ekipom koju smo dizali u nebesa do prekjuče. A onda smo opet potvrdili svoju definciju najboljih selektora u svim sportovima. Frustrirani, ne zbog tog poraza, već zbog toga što nam je to u našem balkanskom kodu. A sport, i reprezentativci, najbolji su ventil za sve naše probleme. I, zato kada sutra pobedimo, ili izgubimo od Argentine ili prekosutra, pobedimo ili izgubimo od SAD, ili osvojimo to zlato. Nebitno je. Ili ipak jeste? Radovaćemo se, prirodno i normalno, a to zlato, ipak nije toliko bitno. Jer, uz svu želju da pokažemo empatiju, ljubav, podršku, saučešće, nismo u stanju, jer je prirodno da ne možemo ni da pomislimo kako je tamo gde je danas, i gde će u narednim danima, dok igra najvažniji turnir u karijeri, biti Veliki Vasa.

Foto: StarSport

Duško Radović je, uostalom, kao i sve ostalo, na najlepši, a tako jednostavan način u pesmi "Najlepša mama na svetu", objasnio ljubav koju najviše podrazumevamo, najmanje smo je svesni, a bez nje jedino, verovatno, ne umemo.

Jer:

Prve original "Najki" patike? Aj se kladimo da je kupila ona.
Zažmuri jedina kada padnete u duelu, nebitno šta ste trenirali? Ona, ali nastavi da navija i posle toga.
Kada si imao dve, tri, pet, 10, 15, 20, 50, 100 nedelja, ko je pratio sve tvoje ludosti? Ona.
Kada si krenuo u školu i ratovao sa Pitagorom, jednačenjem suglasnika po zvučnosti? Ona.
Kada si se prvi put zaljubio, pa te od ćaleta bilo sramota, jer nisi "pi**ca"? Ona.
Kada si hteo na ekskurziju, a niste imali para ni za udžbenike? Ona.
Kada je ćale spavao, dok si ti drekao u drugoj, trećoj, petoj, 10, 15, 20, 50. i stotoj nedelji? Ona.
Kada si upisivao Gimnaziju, ko te je jedini podržao? Ona.
Kada su ti svi govorili da treniraš nešto drugo, a ti hteo samo fudbal? Ona.
Kada si pokušao da sakriješ da ideš na prvi sastanak, a u džepu 100 kinti? Ona.
Kada si prvi put došao kući pijan? Potukao se. Umalo leteo iz škole. Dobio keca iz biologije? Ona.
Kada ste svi kolektivno napravili sra**e na prvoj ekskurziji, ubacili prvaka u kontejner, ko vas je branio? One.
Kada se budeš ženio, ko će najviše plakati, a i dalje biti tu uz tebe? Ona.
Kada budeš ti izabrao majku svoje dece, ko će biti tu majka majkama? Ona.

Tako je, rođaci. Kada sutra izgubimo/pobedimo Argentinu, prekosutra Amere, nakosutra postanemo prvaci sveta. To je bitno samo vama. Zato što niste doživeli ono što je danas Veliki Vasa. Jer, da jeste – ne bi vas zanimalo ni da idete na posao, da "tvitujete" i glumite jednog od pet miliona selektora, trubite i sve po spisku biciklistima, niti kolika vam je plata, šta ćete sutra jesti, ko će voziti dete i vrtić, a ko pokupiti posle škole, i kako ćete u sredu da eskivirate čuvanje dece da biste gledali sa ekipom Bajern – Zvezda.

A Vasa je ostao. Tamo gde niko ne bi imao snage da ostane. Tamo, odakle mu niko ne bi zamerio da je otišao, naprotiv, podržao bi ga da je preleteo desetak hiljada kilometara da bude tamo gde jedino u tom trenutku i treba da bude. Vasa je ostao. I zato je svetski šampion. A rodila ga je majka. Jer, sve na svetu rodila je majka.

Vaso, zlatna medalja je već tvoja. Ako imaš snage, izvuci iz sebe neko čudo i dodeli je i ostalima. Ako ne, isto je. Ti si šampion vasione.

Ostavi komentar

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još