Maksimir, oktobar 1999. - 2:2 za Jugoslaviju, Batica i... veverice! - Admiral Bet SPORT

Maksimir, oktobar 1999. – 2:2 za Jugoslaviju, Batica i… veverice!

Srđan Orsić
Foto: Printscreen YouTube

Svaka generacija muškaraca ima neko takmičenje koje prepričava uvek i sa zadovoljstvom, ima neku pobedu koju pamti i uvek ističe i seća se nekog poraza kog ne može da zaboravi ni hipnozom.

Moj ćale uvek priča o Mundijalu 1970, pominje gol Duleta Savića na "Hajberiju", a ni danas mu nije jasno kako se dogodilo da Zvezda 1971. upropasti revanš polufinala Kupa šampiona u Atini – "Otrovali ih!", tvrdi pod punom pravnom i krivičnom odgovornošću moj Veso.

Ja se najbolje sećam Evropskog prvenstva u Engleskoj 1996, pamtim gol Laneta Jovanovića Nemcima kao ja da sam ga dao, a ne mogu da prežalim Mijatovu prečku ni dan danas.

Ipak, za razliku od ćaletove generacije, moja ima nešto posebno: imamo jedan remi koga se sećamo kao najveće i najlepše pobede!

YU grupa za plasman na Euro

Mundijal u Francuskoj 1998. doneo je Hrvatima – činilo se sve do letos – neponovljivu bronzu, a nama pomenutu Mijatovu prečku. U kvalifikacijama za prvo naredno takmičenje, UEFA nas je strpala zajedno u grupu, uz bivše zemljake Makedonce, Republiku Irsku i, ispostaviće se tada, topovsko meso, Maltu.

Tokom ovog kvalifikacionog ciklusa, Saveza Republika Jugoslavija pretrpela je NATO agresiju, a zbog bombi koje su padale po Srbiji i Crnoj Gori, prvi istorijski meč sa Hrvatima nije odigran na proleće, nego na leto 1999. godine.

Dok su padale bombe, naši reprezentativci igrali su sa Maltom i nadali se da nam UEFA neće ponovo, kao 1992 i 1996, zbog politike uskratiti pravo učešća na evropskoj smotri fudbala.

Prvi meč sa Hrvatima na "Marakani" pamti se po nestanku struje, suzavcu, mraku, ali i čojstvu naših "Plavih", koji su svoje "Vatrene" kolege iz Hrvatske otpratili u tunel i zaštitili svojim telima. Pričali su posle meča hrvatski "nogometaši" kako su "jugoslavenski" fudbaleri zaista ispali džentlmeni i gospoda, i kako će im se na isti način revanširati u Zagrebu.

Pre toga revanša, pre poslednjeg kola kvalifikacija, situacija u grupi bila je ovakva: mi smo bili prvi sa 16, Irci drugi sa 15, a Hrvati treći sa 14 bodova. Makedonija je bila četvrta, sa dve pobede nad Maltom i otkinutim bodom u remiju sa Hrvatima. Sve je trebalo da se reši u "Maksimiru" i u Skoplju: pobeda nas vodi direktno u Holadniju i Belgiju, Hrvate u baraž, a Irci i Makedonci odlučuju hoće li Irska u baraž ili direktno na Euro.

Pre utakmice na "Maksimiru", znalo se i u kakvom sastavu dočekujemo ovaj meč: nama fali Jugović, a u hrvatskom "brončanom" timu nedostaju Bilić, Štimac, Šimić i Zvone Boban. Mi, realno, imamo na okupu naš standardan, već uigran tim, a Hrvatima, realno, fali "pola ekipe", ali, tu je silno motivisani i sjajni Alen Bokšić, koji nije zbog povrede nastupio u Francuskoj, i tu će biti 40 000 gledalaca na stadionu – tada još uvek – Kroacije, koji dolaze da vide reprizu katastrofe koja se samo dve godine ranije na istom mestu dogodila jugoslovenskom šampionu Partizanu.

Optimizam "u zraku" mogao je da se reže nožem, ali u vazduhu se dalo naslutiti da neće sve ići baš po unapred pripremljenom scenariju.

Branko Bošković, Dejan Savićević i Neša Petrović "kradu šou"

Dan pre "centralnog" meča, sastale su se mlade reprezentacije. Hrvati su na stadionu Partizana tog leta slavili ubedljivo i zasluženo sa čak 2:6, i svi su se bojali katastrofe mladog tima Jugoslavije u Kranjčevićevoj ulici, na stadionu NK Zagreba, a onda je Branko Bošković, budući naslednik Ronaldinjove "desetke" u Pari Sen Žermenu, dao gol i proslavio ga rukama simulirajući kalašnjikov i pucanje po publici – za šta bi danas bio verovatno nagrađen dugotrajnom suspenzijom.

Na meču mladih reprezentacija bilo je 2:2, a drugi gol za naš tim dao je igrač koji je nakon sat vremena igre zamenio upravo Branka Boškovića, Ivica Francišković.

Pred meč A selekcija, holandska ekipa koja je snimala dokumentarac o poslednjem opšte-južnoslovenskom fudbalskom timu, rešila je da intervjuiše Dejana Savićevića na ulici ispred hotela "Šeraton", jer je našim fudbalerima najstrože bilo zabranjeno da napuštaju sam hotelski kompleks. "Prema tome", svi znamo šta se tom prilikom dogodilo…

Na sam dan meča, suludo hrabri Nebojša Petrović otišao je u sam centar Zagreba da uradi reportažu i uzme izjave od navijača i članova tima domaće reprezentacije:

U temperaturno prijatno, a emocionalno proključalo oktobarsko popodne, gledaoci su pristizali na stari i derutni centralni hrvatski stadion, na kojem je pre meča trajao kulturno-umetnički program, u kojem su se smenjivali Kićo Slabinac, Zlatko Pejaković i, za kraj, dok su se zagrevali fudbaleri Miroslava Ćire Blaževića, Severina.

Prvo poluvreme: suludi kovitlac emocija

Kada su naši fudbaleri izašli na zagrevanje, Siniša Mihajlović izazvao je ključanje na tribinama. Miha je, uočivši gigantsku zastavu sa natpisom "Vukovar 1991", nonšalanto došao do nje, baš ispod samih tribina, i pokonio se senima svih žrtava u svom rodnom gradu.

Dok je sudija Hose Marija Garsija Aranda, autoritativni brka, koji kao da je došao sa časova predvojničke obuke na kojima je bio instruktor, polako izvodio igrače na teren, ceo Zagreb se tresao od energije koja je zračila sa tribina.

U tunelu zagrebačkog stadiona, atmosfera nije bila "džentlmenska", kao na "Marakani". Bata Mirković ispričaće godinama kasnije novinarima da je prijateljske pozdrave vrlo brzo prekinulo borbeno bodrenje, kojim su Hrvati međusobno sebi nastojali da podignu "borbenu gotovost" i da zaplaše naše reprezentativce.

Stari lisac i hrvatski "trener svih trenera", Ćiro Blažević, odlučio se za početnu jedanaestoricu u sastavu: Ladić, Rukavina, G. Jurić, R. Kovač, Jarni, Stanić, Soldo, Tudor, Asanović, Bokšić i Šuker, a naš "čika Vujke" izveo je ovaj tim: Kralj, Mirković, Đorović, Jokanović, Đukić, D. Stanković, Nađ, Mijatović, Milošević, Stojković i Mihajlović.

"Lijepa naša" odzvanjala je do neba, a nekadašnju zajedničku himnu nisu čuli ni onih jedanaest momaka na centru igrališta zbog kojih je intonirana.

Foto: Printscreen YouTube

Meč je počeo uz silan nalet adrenalina sa tribina, koji je nosio momke u kockastim dresovima.

Hrvati su leteli po terenu, igrali zaista muški i na ivici faula, a naši su, nekako i jedva, odolevali.

U 16. minutu, Ivica Kralj, isti onaj koji je pet puta išao po loptu u mrežu u dresu Partizana na istom ovom stadionu, spasava gol našeg tima nakon šuta tadašnje "Zlatne kopačke" Mundijala, Davora Šukera.

Ipak, četiri minuta potom, dešava se neminovno: Hrvati vode.

Alen Bokšić postiže gol, skida dres i otkriva već spremne slavljeničke majice na kojima piše "Hrvatska na EURO 2000".

U isto vreme, stižu vesti iz Makedonije: Irci vode 0:1, golom Kvina.

Nema više kalkulisanja: samo pobeda vodi nas na Euro!

Euforija na stadionu ne jenjava, ali kao da baš ona sputava domaće fudbalere, dok naši iskusno i brzo hvataju priključak.

U 25, minutu, slobodan udarac za nas, iskosa sa desne strane, odakle Mihajlović ne može baš da šutira, ali može loptu opasno da ubaci pred gol Dražena Ladića. Siniša to i čini, a u gužvi pred golom, činilo se nama tada, Predrag Mijatović donosi izjednačenje – godinama kasnije, Mario Stanić priznao je da je on poslednji igrao loptom koja je prevarila do tada sigurnog golmana NK Kroacije.

Trenutni muk na tribinama zamenjuje kanonada zvižduka, ali, ona kao da "Plave" nosi samo napred, ka golu domaćih. Pravimo pritisak i osvajamo teren kao u američkom fudbalu, sve do faula na gotovo istom mestu sa kojeg je Mihajlović izveo slobodan udarac kod prvog gola.

Svi očekuju neočekivano, i ništa kao prvi put, ali telepatski se razumeju Siniša i njegov mladi kum Dejan Stanković, saigrači iz Lacija, i tada dvadesetjednogodišnji Deki leđima, glavom, trticom – ma čime god! – uspeva da zahvati loptu, a Ladić je prvo hvata, a onda mu se ona  – kao da je živa! – otima iz ruku i prelazi preko linije.

https://admiralbet.rs/app/sport?competitionId=1-2-13&event=327855

U Zagrebu niko ne veruje šta se dešava, a Jugoslavija igra sigurno i vodi utakmicu "iz keca u dvojku", kao da nije u pitanju meč decenije sa vulkanom emocija, nego prijateljski susret u međusezoni.

Ljubi te Batica

Međutim, u 43. minutu meča, dešava nam se predstava mentaliteta na javnoj sceni: Batu Mirkovića faulira sa leđa od početka meča prenervozni Robert Jarni, koji divlje gestikuliše na odluku sudije da dosudi faul. Dok je naš reprezentativac na zemlji, te dok sudija hita da Jarniju pokaže zasluženi žuti karton, bivši fudbaler Hajduka i učesnik Mundijala u Italiji 1990. u dresu SFR Jugoslavije, nadnosi se nad čovekom koji autoritete nije mogao da trpi ni tada, ni kasnije, i kojem možete sve na terenu da uradite, osim da pored njega bez osnova glumite mangupa.

J*bem li ti mamicu, obadvije ću ti noge polomit’!,

vikao je Jarni svojim piskavim glasom – takođe, tek godinama kasnije je to Bata ispričao novinarima – i onda su došle na red te tri sekunde koje su Mirkovića mogle da odvedu u legendu ili u zaborav, u zavisnosti od toga kako se meč u Zagrebu završi.

Pomračene svesti, Batica je odreagovao kako je odregaovao, a njegov potez i zavrtanje mošnica sa pravom su automatski nagrađeni direktnim isključenjem, koje je bivši fudbaler Partizana dočekao sa kopačkama oslonjenim na noge španskog arbitra, koji je i sam izgledao kao da tera nemirno dete sa ulice, a ne isključuje fudbalskog profesionalca sa meča koji odlučuje o plasmanu na veliko takmičenje.

Dok je izlazio sa terena i išao put svlačionice, Mirković je gledao tribine u transu, koje slave kao da su njihovi sunarodnici već preokrenuli rezultat. Uz salvu uvreda, Bata je izašao sa terena sa visoko podignta tri prsta, kao dokaz da je inat ono što u nama ne može da se sankcioniše ni zasluženim crvenim kartonom.

https://admiralbet.rs/app/sport?competitionId=2-123-3060&event=325709

Desetorica na terenu igraće i za njega, znao je on to dobro, a on će košmar da preživi u svlačionici, bez televizije, radija ili bilo kog načina da se informiše o toku utakmice, osim po zvucima koji odjekuju sa prepunih tribina.

Drugo poluvreme: ništa od Nizozemske

Već po povratku igrača na teren, u 47. minutu, Bokšić pogađa "u čelo" Maria Stanića, a Sarajlija u dresu Hrvatske matira Bokelja na golu Jugoslavije. Tribine ponovo eksplodiraju, ali, utakmica, umesto da se sama od sebe sva usmeri na stranu pobede Hrvata, koji samo čekaju i treći gol sam da se da i da naša odbrana spontano kapitulira, ostaje da stoji na "ničijoj zemlji", na kojoj mnogo bolje igraju momci u plavim dresovima.

Bolić menja Stojkovića, Drulović Nađa, Savićević Mijatovića sa jedne, a Bišćan Roberta Kovača, Josip Šimić Bokšića i Miki Rapajić Tudora sa druge strane.

Šanse se kao na traci smenjuju ali, na užas publike, pred golom Ladića!

Šutiraju Mijat, Savo, Deki, Siniša iz slobodnjaka probija zvučni zid, a Goran Đorović brani doktorsku disertaciju u odbrani, sve to dok vreme neumitno teče.

Hoze Marija Garsija Aranda svira na "Maksimiru" kraj u istoj sekundi kada i u glavnom gradu Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije njegov zemljak Huan Fernadez Marin pokazuje na centar u četvrtom minutu nadoknade meča Iraca i domaćeg tima. Dok naši heroji sa stručnim štabom slave osvajanje boda i plasman u baraž, ni ne znaju da je Goran Stavrevski, tada fudbaler NK Zagreba, upravo izjednačio i odveo ih direktno u Holandiju i Belgiju!

Posle meča: veverice, Snežna i Fortuna

Odmah nakon meča, naši reprezentativci pakuju se i užurbano odlaze na "zračnu luku" Pleso. Na aerodromu se i do tada emotivno ispražnjeni Zoran Bata Mirković oslobađa stresa. Kupujući u fri šopu bajadere i ostale čuvene "krašove" proizvode, na kasi izgovara rečenicu koja sutra završava u svim hrvatskim dnevnim novinama. Zapitan od kasirke u kojoj valuti želi da mu vrati kusur, Bata iskreno odgovara:

Ma daj bre šta ‘oćeš, samo nemoj te vaše veverice!

Avion sa našim nacionalnim timom poleće put Beograda, a momci koji su ceo dan slušali navijanje od koga se ledi krv u žilama, sebi najzad daju oduška i odgovaraju i oni pesmom, složno i uglas pevajući lepu staru pesmu Šabana Šaulića "Sneg je opet Snežana".

U Beogradu ih je dočekalo opštenarodno veselje, a u Zagrebu je ostala tuga ravna najvećim tragedijama. Čak i najoptimističniji među hrvatskim navijačima, nemaju druge druge nade osim da će UEFA nekako volšebno opet da izbaci Jugoslaviju sa takmičenja u Holandiji i Belgiji.

Naslovi najtiražnijih hrvatskih dnevnih novina narednoga dana govore sve o stanju nacije: "Završetak brončane bajke", "Od popodnevne euforije do večernjeg razočarenja", "Iz optimizma u depresiju" i, najkreativniji među njima, "Fortuna nije bila Hrvatica".

Holandija koja nam je došla glave

Od plasmana na ovo takmičenje, ni pod imenom Jugoslavija, ni kao Srbija i Crna Gora, a ni kao Srbija, ni Crna Gora, nismo više videli Evropsko prvenstvo.

Hrvati su polako podizali svoju reprezentaciju koja je letela opet i opet do neslućenih visina, a nama je let JAT-ovog avina posle ovog remija ostao jedno od najlepših sećanja.

Danas, nema više JAT-a, ni Jugoslavije, a Srbija i Crna Gora, po prvi put, igraće međusobni duel u Podgorici, u C kategoriji evropskih fudbalskih reprezentacija. Hrvatska će, kao vicešampion sveta, u grupi najboljih timova kontinenta, dočekati ekipu koju je nedavno u polufinalu Mundijala pobedila u Rusiji, Englesku.

U našem fudbalu, nema više "čika Vujketa", oterali smo Sinišu, pobegao je Deki…

Utakmica sa Hrvatima koje se danas rado sećamo je istorija, a naše punoletno neučešće na smotri najboljih evropskih nacionalnih timova naša realnost.

Zato, hajde da nekako – bilo kako! – nekoj novoj generaciji podarimo neka fudbalska sećanja koja će biti – ako treba – i preromantizovana kao ovo moje, ali njihova, jedinstvena, večna!

Svi imaju pravo na svoj Mundijal 1970. ili Euro 1996, na svoga Duleta Savića ili Laneta Jovanovića, pa i na svoje atinske i amsterdamske poraze.

Ako ništa, bar su sigurno zaslužili jedan zagrebački remi!

Ostavi komentar

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još